Naša književnost
Зи ВО А
у и
ИЕ
МОЈА ПБТ
(ФРАГМЕНТИ ИЗ РАТНЕ ХРОНИКЕ „СЕНКЕ НАД БЕОГРАДОМ“)
Мој брат се звао Илија.
— Колико си примиор питала га је мајка.
— Три стотине. у |
–— Триста! Само бакалину толико дугујемо.
— Овог месеца су ми одбили дуг, зато је тако мало.
Овог месеца су одбијали дуг, сваког месеца је Уред, кулук, порез, трамвајска карта, и сваког месеца је дуг бакалину: само три стотине» 4
Има дечаштва са рођенданима, са тротинетима, са доручком у школској торби — има дечаштва без рођендана и школске торбе.
Неко, кад има петнаест година, почиње да пише стихове, заљубљује се и облачи прве дугачке панталоне.
Другоме каже мајка:
— Колико си примио
Петнаест година, двадесет година, двадесет пет година, тридесет година: колико си примио
Од плате до плате, пролазе дани. Падала је киша, сијало. је сунце, били су паркови и седељке пред кафанама, па је пао снег: дани пролазе.
Биле су зиме без зимског капута, зиме без целих ципела, Била су пролећа без целе кошуље. Били су дани са сунцем, које није сијало за људе по радионицама: кад су улазили у радионице, сунце је излазило: кад су излазили, залазило је.
Реке протичу, чак и међу камењем расте кржљава трава, а девојкама су потамнеле ноге, г
Једног дана идеш у радионицу и замишљен си: пред тобом је река. Пецачи са великим шеширима и презиром за људе што немају пецачки прибор и усуђују се да баце камен у воду и поплаше рибу, осветљени кровови купатила (на једном поцепана цирада), скидаш капут и седаш крај реке.
Са пљоснатим камењем умеш по води да правиш „жабице“ и знаш да пливаш — хајде! |
Негде је радионица и мирис боја, овде је река.
А кад дође први»
А бакалит ту