Naša književnost

7оЈ - Наша књижевност

На врховима брежуљака било је већих оголелих површина, које ничему не служе. Не обрађују их. Нема на њима дрвећа. А ту и тамо напуштене куће, као неки прекор. Дрвосече се тамо склањају у случају непогоде. Ложе ватру, од које се гараве зидови. Често би Елизе седао међу њих, ћутљив. Ти су људи били мање потсмешљиви него они у селу. А и јачи, исто тако. У младићевим сновима били су они нешто мутно: као неко одрицање породице. Посматрао их је кад секу бели лук на хлебу. Нису обраћали никакву пажњу на њега. Волео је да гледа како се пресијавају секире. Волео је раздражљиву шкрипу тестера. |

Било је то 1938 године, земља је почела сва да дрхти од великога страха! Гиј је тад кришом пожелео рат, па да напусти права, да ступи у војску као Жерар; и док је Марсел, уплашен од себе самог, он који је у својим мислима све подвргао жестокој религији мира, рођеној из патње његових најближих, почео да сумња у савез народа, дотле је Елизе, сав преокупљен својим сопственим доживљајем, постао чудним јунаком једног догађаја о коме је било речи у листу Рене Рапрћпоб.

Некако одмах после Ускрса понео је био своме ујаку у Гренобл хиљаду и двеста франака, које је овај некада позајмио његовом оцу: у возу га међутим особље нађе у клозету увезаног као кобасицу, без новчаника; једва је нешто могао да промуца, још упола заспао, са тампоном хлороформа под носом. За оно неколико дана у Греноблу, и по повратку у П..., био је средиште пажње великог броја људи, породице, пријатеља, непознатих, полиције. Препричао је свој случај: био је нападнут, бранио се, али против тројице, зар нег и хлорсоформ ... На несрећу, почеше да га пропиткују нешто због конопца, м како је он то њима био упетљан, а пронашло се и да је набавио хлороформ у Валансу помоћу лажног рецепта... Могло се гадно свршити. У полицији су се били наљутили, отац је плакао. Претседник, 1један од очевих пријатеља, уредио је ствар. Елизе, бесан, више би волео и у затвор да је отишао, и на суд, него ли сажаљење са презирањем, овај подругљиви смех младића из П... Кад би крај њих пролазио. Ох! и он је желео рат... Само да се на нешто друго мисли, да све ово једном прође.

И дочекао га је, са нешто закашњења,

Можда је исувише рано говорити о овом рату без горчине. Бар ја то нисам у стању. Пишем ово кад још увек несрећа влада земљом, а многе су се ствари разбистриле као преточено сирће; али има још увек толико подлости, толико глупости, да превазилазе сав хероизам; толики наши још увек склањају поглед, одричу се оних који се боре,