Naša književnost

за

-492

Јожек се преко рамена САЗНА на Петра) „Погледај, шта су учинили с њим —“.

А Петар се усред Јожкових речи изненада помакао. Вис мршаво и жилаво тело напело се и нагнуло. Од чуђења раширене очи потамнеле су, укочено упрте у Малога.

Јошко се нагло окренуо.

Забога — шта ли је Малом!

Момак се подизо, полако, с муком, згрчио ноге и сео. Само за тренутак је застао и као да их не види, као да је сасвим сам, махнуо главом због своје немоћи, јадно се осмехнуо и поновно покушао да се дигне са лежаја. Сал је поклекао и кад је исправио горњи део тела, погледао их је као дете коме се посрећила мангупарија.

Петар и Јошко стајали су као зачарани. Чинило им се да су без снаге — да је између њих и Малог невидљиви зид, који им спречава да посредују. Видели су како. се рукама одупро о сто, а кад јес ногом дотакао под, већ скоро потпуно усправљен, нагло, с криком "срушио се и остао да лежи савијен пред њиховим ногама.

Тада су обојица полетела к њему.

„Не би смео — видиш“, узвикнуо је Петар.

Мали се сада истински и весело осмехнуо.

„Баш није ништа“, рекао је и још увек их гледао смешећи се. Глас му је био чист, звонак. „Устати сам хтео, да заплешем — тако као обично — па су ми због тога изгорели табане. Са жеравом — п ципеле су ми обули. Баш ништа није. Проћи ће.“

Пружио је руку и одупро се о Петров лакат. Мало се подигао. „Сам би Мо Вас двојица не смете, јер ће иначе и вама — наш плес — мрзе.“

Петар и Јошко су се погледали, оба одједном ступила насрел ћелије и заплесала ћутке, љутито и дивље.

МИЛАН ШЕГА