Naša književnost

Листајућ» по првим стиховима 495

и како да се кормани од вира до вира и која ће звијезда обасјат наша јутра.

А они, савремени, поклоници фразе, вјерници „еспира“, звуковне каскаде, нације нам понос, каранфиље из вазе, барди чисте ријечи, драгуљи плејаде

пијучу о беспућу с којег излаза нема,

о болу што снагу вјечитом пјеснику даје, недужној игри стиха. Јер све је друго тема из које свакдашња проза непјеснички лаје.

Тку паучину и зову: учи од мајстора фина.

Не ћеш, истина, дознати како се бори Кина

ни како срце Шпаније стење под чизмом Франка ал ћеш златорез осјетит старог цеховског банка.

Тај злобни говор, метала кривог лажни звук, та наказна руина животворне ријечи

запече ме ко пламен. Осу горчине бук.

Ја пјесму хоћу што срца диже и лијечи.

Пјесму о нама. Јер, ето, јасно видим и слушам жандарски кундаци бубњају по нашим ребрима. Чизме нас газе. У својој рођеној земљи кушам већ познату причу о колонима и себрима.

Знам: свијет заувијек памти Октобар и Лењина, безбројно челично племе смионих бсљшевика.

Са свјетиљке кремаљске звони громки глас Стаљина у вјекове. Заглушит га не ће ничија вика. ти

И знам: у земљи мојој већ силен-брзаци плину. И расту поприштима слободе брснате гране трудне буном. Мноштво се чворастих руку вину на поздрав: за младо сунце, за поља и стране.

А хоћеш ли пјесму вјерну о градитељу дана, од Силвија пођи и Мајаковсога се лати.

ђ%

Р" сзео Х 3 ,