Naša književnost

_ Звијери пи | пи пе У

— Свију ћу вас овако, смеће комунистичко! — викну затим задихан њ врскајући пљувачком на ону двојицу који су престрављено гледали како се њихов друг превија од бола. ~

Настала су дуга и свирепа испитивања на начин којим се одликовала усташка правда. Дјеца нису више могла да разликују дан од ноћи: у њиховој свијести остадоше подједнако мрачни и пуни страхота. На махове само пробијало се у тај хаос сјећање на другове који су их са стрепњом морали узалудно очекивати да се врате. А њих ево нема... А онда би све поново нестајало у збрци од ди-

вљачких лица, батина и псовки. Па ипак, дјеца су Путала, нису рекла ништа, нису одала другсве. Леци и други материјал који су нашли код њих говорили су уосталом довољно. Пријеки суд, коме су их затим предали, осуди их на смрт стријељањем. -

Дјеца су слушала пресуду широко отворених очију, заплакана, · али као да нису сасвим разумјела сав ужас свога положаја, преносили су тежину тијела с једне ноге на другу, и стезали натечене прсте на рукама. 5

Пошто је пресуда прочитана, судије су их гледале хладно, с прикривеним чуђењем, а један се од њих осмијехну као да је рекао неку добру ријеч.

Кад су их усташе потом извеле напоље, дан је још био млак, испуњен благим, непознатим мирисима трава. Врапци су весело ћирикали на гранама. Дјеци су срца бурно куцала, али они, као ухваћени вичући, стегли их накостријешени у очекивању.

Напољу звекну оружје хладно и мртво, лупнуше цокуле, а од мах затим забруја мотор и заглуши птичије гласове.

— Водите их, — нареди мрко заповједник.

Но прије него пођоше, син зидарев, Мирко, затражи да му се врати качкет, који је остао на поду. Не дадоше му. Али он се неочекивано истрже, скочи до качкета, зграби га објема рукама као да је било нешто од велике вриједности, и натаче га на главу.

Усташе се насмијаше: 5

— Пусти ђавола... к

Кад уђоше у камион, усташе посједаше на дрвене клупе, а дјецу смјестише до ногу на под. Ограде камиона надвисивале су њихове главе, и они су видјели само лако разријеђене облаке како се развлаче као кудеља и по коју птицу како брзо просјеца ваздух журећи некуд. Кад кренуше, свјеж ваздух им удари у лице, клизну низ врат и разли се по њедрима. Чинило им се да су негдје на брежуљку изложени вјетру. Усташе су се труцкале на својим сједиштима, ножеви звецкали у лименим корицама, а траг сиве, густе прашине оста јао иза њих ковитлајући се у ваздуху. Дјеца су сједила на поду уокруг као да се играју пиљака, са још свјежим сјећањима на прва другарства, на врбове свиралице, на игре.

Послије извјесног времена камион се заустави у близини једног шумарка око којег је било разасуто много џбунова смреке плавичасто-зеленкастих иглица. Под џбуновима видјеле су се зелене влати

пр 6“ Ра