Naša književnost

Борис Годунов. 5 473

Крчмарица

Неко је. побегао из Москве па је дошла заповест да свакога уставе, да га прегледају.

Григорије (за себе) Наздравље ти, куме!

Варлаам

Еј, прико! Ти се баш уз домаћицу прилепио! Канда ти милија млада прија но стара ракија, па ако ће, братац, ако ће. Свако пд свом типару, а у мене и у оца Мисаила само једна бригица: да се гуцне чашица; пијеш полаганце док не удариш о данце.

Мисаило Право велиш, оче Варлааме...

Григорије А кога ли то траже Ко је то побегао из Москве2

Крчмарица

Бог ће га знати, неки лупеж, разбојник — тек да поштени људи не могу проћи, а на крају крајева неће од тога ништа бити; ни глуве кучке неће ухватити: као да у Литву нема другога пута него само тај друм. Ево, сврнеш ли лево одавде, ударићеш кроз борове стазицом све до црквице што је у чеканском потоку, па онда блатом до Хлопина, одакле ће те чак и дете моћи да одведе до Лујових Гора. А ти граничари само знају да путницима досађују, нас сиротињу да пљачкају. (Чује се бука). Шта је тог Ах, ево их, злотвори једни! Иду да проњушкају,

Григорије

Домаћице! Има ли овде какав кутак да се склоним

Крчмарица у

Нема, рођени. И ја бих се негде денула. Иду и само њушкају, не можеш да им најамиш пића и хлеба и чега ти још не — цркли, дабогда, гром их... (Улазе граничари).

Граничар Помаже бог, домаћице!

и Крчмарица Бог вам помог'о, драги гости, изволите!