Omladina i njena književnost (1848—1871)

48 ; ЈОВАН СКЕРЛИЋ

И колико би се у оскудној и угушеној српској књижевности онога доба нашло тих узвика дубокога незадовољства, горчине, жаљења за оним што је било, а нарочито срџбе на Аустрију, која, је одиста задивила свет својом неблагодарношћу! ·

Цензура је била гушила сваку слободнију мисао и све оно што је ма из далека личило на какав протест. Али, ипак, као што то обично бива у таквим тренутцима, људи су знали читати између редова, и сваки је добро разумевао алегоричне стихове Никанора Грујића у Седмици, који су изалавили под шифром „Наум“ или „Ненад“:

Туђа зграда, пуна јада, Наша кућа, зла обућа Наша стаја, нема краја Наша гора права мора...

Или:

Један славуј зна где кога тишти Па певуши, кад је зора права, Да пробуди што у чами спава И слободи, што у беди тишти.

То обећање нашло је доцније енергична п поетска израза у „споменима“ Ђуре Јакшића из 1948 п 1849: „Обе су ужасне!... У првој влада рат, у другој глад... У првој гонисмо насилнике с огњишта нашега, у другој положисмо оружје, мирно примисмо гладне тиране са далеког запада, да ону крв, што после жестоких бојева у грудима заостаде, да је сад питоме немачке стенице кап по кап сисају“'. И он живим бојама описују свој састанак са оцем. који је из мађарских апсана. изишао оседео, тамних и упалих очију, и који се

1) Дела Ђуре Јакшића, књ. У1, стр. 9—10.