Opštinske novine

Стр. 995

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

онда регент а данас наш љубљени Краљ Александар I. Име Огиста Говена као почасног грађакина наше Општине налази се поред имена ондашњег Претседника Француске Републике Александра Милерана, претседника владе Аристида Бријана и адмирала Лаказа. Јасно вам је, Господо, како су наши претходници у овом дому високо ценили пријатељство Огиста Говена кад су га ставили у исти ранг са водећим личностима француског политичког живота и Француске Марине који су са високих положаја које су заузимали у току рата, на делу показали своје пријатељство према Србији и њеној војсци. Као почасни гра!,анин Југословенске Престонице, Огист Говен је остао исти пријатељ наш као што је и раније био. РазумЛ :>иво је, Господо, да га је та пажња Београда дирнула, али она није ниуколико утицала на његов рад. И то је баш оно што највише карактерише његову личност. Он нас је волео не зато што ми њега волимо и што нам је требало његово перо и његова речитост, него зато што је до детаља познавао праведну ствар нашега народа. Чврстог и израђеног карактера, неуморан радник, бриљантан писац, Огист Говен је до своје смрти осгао убедљив и искрен. Данас када га више нема међу живим, придружимо се жалости његове породице, његових најближих пријатеља и сарадника из редакције Журнал де Деба и узвикнимо из дубине наших срца, у име целог Београда: Слава и хвала Огисту Говену!" Сви су одборници саслушали овај говор г. Крстића стојећи и на крају узвикнули: Слава Огисту Говену. Одборник Д-р Милорад Недељковић предлаже да Општина београдска приреди помен своме почасном грађанину пок. Говену у Недељу 3. маја у Католичкој цркви, на коме би у име Београда присуствовао општински одбор корпоративно. Одбор једногласно усваја предлог г. Д-р Недељковића. Деловођа Одбора саопштава, да је одборник г. Ранко Живковић поднео Суду оставку на звање одборника и прочитао је текст оставке г. Живковића. Затим саопштава да је г. Министар унутрашњих послова поништио одборску одлуку од 5. децембра 1930. године О.Бр. 29177 по жалби г. Павла Карарадовановића на решење Пензионог Фонда бр 70'30. Потпретседник г. Никола Крстић саопштава, да је општински Суд по једној ескадрили наших авијатичара, који су отишли у Пилзен, послао један поклон граду Пилзену од стране Београда. Тај поклон се састоји из једне велике уметничке слике која претставља

Београд, а коју је израдио сликар г. Литвинов, иначе руски генерал. За време Свесловенског Слета прошле године град Пилзен је такође по једној ескадрили чехословачких авијатичара послао један поклон Београду, један сребрн лаворов венац, и сада се дала прилика Општини београдској, да на овај поклон одговори такође једним поклоном граду Пилзену. Затим г. Крстић саопштава, да се општински музеј обогаћава појединим знаменитостима, које му поједини београђани поклањају. Поред раније учињених поклона, дошли су нови. Тако је г. Дамњан Бранковић, индустријалац из Београда поклонио за збирку музеја Општине београдске једно оригинално писмо Пруског принца Виљема, доцније немачког цара, упућено 5. новембра 1882. године пок. краљу Милану, које је по својој садржини веома интересантно. Затим је г. Бранковић поклонио и један сребрни часовник Кнеза Алексија Карађорђевића, на коме се налази грб Карађорђа израђен у Женеви пре више од 50 година. Исто тако г. Душан Стефановић генерал, поред ранијих поклона, дао је и једну немачку пушку израђену 1915. год. у Немачкој за време самог рата, а коју је он као војни изасланик наше државе у Француској нашао на Верденском бојишту 1916. године. Претседавајући г. Д-р М. Стојадиновић саопштава Одбору, да је добио писмо од познате добротворке г-ђе Персе Миленковић удове, у коме га извештава да је одлучила да сагради једну школу у Београду о свом трошку за суму од 1,200.000,— динара. Прочитао је писмо г-ђе Миленковић које гласи: „У вези усменог разговора, који сам имала с Вама, а с обзиром на невоље наше деце основних школа, које сте ми опширно објаснили и које отежавају у највећем степену васпитање и просветно унапређивање наше деце у основним школама, част ми је овим изјавити Вам, да бих била срећна ако бих могла да подигнем једну основну школу, за коју бих утрошила суму од 1,200.000 (један милион двеста хиљада) динара. Школа би носила име: „Задужбина Ристе Миленковића, трговца", мога пок. мужа, који је нарочито волео малу децу исто као и ја што их волим, тако да ћу одговорити и жељи свога покојног мужа и својој сопственој ако о своме трошку саградим један овакав просветни дом. Ја бих молила да се та школа сагради, по могућству, на Дедињу, тако да обе моје задужбине: и црква на Торлаку и ова школа буду видне и да се споља нагласи веза ових двеју задужбина. Општина града Београда имала би да да имање потребно за ту школу, да га украси, докле бих трошкове