Otadžbina

582

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА.

таном удављен. То се чудо рашчуло на далеко и већ нико живи није смео да се најми за воденичара. Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући по мало дању. И још нешто! Тада је био у Зарожју кмет — неки Пурко, који је имао најдужи перчин у свем селу. Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по околним селима носили перчине: неки низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата. Пред кућом Пурковом беше лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах. Под тим орахом састајали су се људи с кметом, па се разговарали и договарали о својим пословима. Онда још није било механа. Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. Лицем на Ивањ дан беху се искупили људи с кметом под орах. Неки поседали, неки полегали насатке, неки потрбушке, па се по мало разговарају. Кмет и још њих два — три пуше на кратке чибучиће. Кмет легао потрбушке па се ногата најлак; у руци му некакав патрљак те шара њим испред себе по земљи. (( Море људи! почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе, — шта ћемо с нашом воденицом? Воденичара нема нити га можемо наћи. Да има барем два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво! Али овако све се мучимо без брашна. Село велико, један витао, налога.... Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! — Па и онако, брате, прихвати један, не може воденица бити сама. Сваки час ваља што оправити, јаз чистити, камен посецати.... Ми и онако имамо послова и сувише! — Хвала богу! рече кмет и ногатну се мало, све нам је у селу добро! Овце се близне, летина поноси добро, говеда се обадају, народ поштен. Само та проклета воденица !