Otadžbina

584

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

— Окани се ти тога, рече кмет, и добро запара патрљком. Ми тебе знамо, волимо те.... па нисмо ради.... — Не брерите бригу, одговори Страхињ. Само ако оћете — ето ја ћу одмах ићи тамо." Одвраћаше га они, причаше му: како су многи већ пропали, како бог те пита од кад не може ни један воденичар да се одржи. Али све узалуд. Страхињ рече да он то све зна добро, и баш за то што зна — дошао је навлаш да барем преноћи једну ноћ у њиховој воденици. Не могоше му ништа, него пристадоше, кад је толико салетио. Он им рече, да му спреме само доста жита да може сву ноћ млети; а за њега и остало нек се не брину. Они му рекоше да ће му све дати што му треба и разиђоше се, сумњиво машући главама. III Одиста је страшна та гудура, где је воденица зарожанска. С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камо ли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, где што завија измеђ крупних као плашће стена. Воденица је баш подједномтаком стеном, припетакао ластино гњездо уз њу. Беше се већ одавно смркло. Помрчина као тесто ; али време тихо. Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако. Нигде се не чује ништа. Само гдешто звонац зазвони крај реке, или совица захуче у шуми, или из села озго чује се где који пас да залаје два три пут па ућути. Страхињ наложио у воденици ватру. Једну врећу жита сасуо у кош, две му још стоје спремне. Изиђе још једном те разгледа, да ли је све добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку.