Otadžbina

586

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

истеже обема пушкама: гру! гру!... Само нешто писну и као мало зајеча. Дим се разиђе. Нигде ништа!... Страхињ полако сиђе озго, старну ватру, погледа на врата, а оно широм отворена. Узе један угарак у једну а нож у другу руку па изиђе на поље, разгледа свуд око воденице — нигде ништа! Врати се опет унутра, нритвори врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу. Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване. И ако је био куражан, беше се богме прилично престравио. У том се чу у селу да запева петао. Њему чисто би лакше. Добро је, сад се већ ничега не боји. Тако је Страхињ дочекао свануће здрав и читав. Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Заражана — има њих десетак с кметом. Већ у напред жале Страхиња. Али од како за се знаду нису се ваљда толико никад изненадили, као сад кад су за текли жива Страхиња!... {( И по богу зар си жив! викнуше сви у глас од чуда. — Жив богме! Ама је и било белаја! — Казуј, казуј!.. " салетише га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо, како је остао жив. Таман им поче Страхињ причати све по реду, док ето ти озго читаво рекао би село, па и неке бабе и жене; похитало све воденици Све се то начети око њега — пуна воденица, пајош пред воденицом. Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују: (( их, брате за бога! е чуда људи! о бог с нама ! и Али кад им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замислише. Дуго су ћутали. Нико није знао ту да паметује. (( Бога ми јест, почеће неки стари Мирко, ето откад и ја памтим — није се могао ни један воденичар одржати, а и онако је по селу много умирало људи.