Otadžbina

ВЕЗДУШНИЦИ

76

чисто као мачка. Ни на једном његовом ал.етку ниси могао видети ни најмање мрљије. У неку руку може се казати да је био „кицош", само што му сав његов кицошлук није могао дати лепши изглед његовом стасу и његовом лику, а да и не говоримо, што је био претурио иедесет година.... Он беше омален и дежмекаст. Коса му је цр^ено риђа, а очи мале и нешто буљаве, које су летиле као на зејтину. Вредно је поменути црвене иирге којима беше попрскана зеленкаста периФерија око зенице и кукаст нос, на коме беху израсле три повелике модро црвене брадавице, те изгледаше више на ћурију главу с малом крестицом, но на нос у иксана. Бркови су му били повелики, — налик на отобољена врапчија крила. Они су му, душа вал^а , зак тњали несразмерно велика уста с дебелим и модрим уснама. Црте његова лица, на први поглед, биле су без икака особита израза ; али ко би га из ближе стао посматрати, ко би завирио у дубину његових пиргавих и немирних очију, — тај би у овоме човеку опазио злобну, подмуклу и грабљиву душу. — Дакле риба је уловљена ? упитаће газда Симо Ћата и куцну с два прста по отвореној бурмутици, да се бурмут боље стресе , како би могао узети међу прсте позгоднији вучљај. — Бр.... миш је улетео у мишоловку..,. кад из ње изађе, пашће у — мачкове шапе ; а онда ? — шта му бог да !... За кога нису чизме — нек' носи опанке ! а ко ни опанке нема — нек' иде бос ! одговори Брбо и необично жмирну очима. — Ваљда је већ и облигацију начинио ? упита г Ката и повуче два вучљаја, па чекајући одговор, спремаше се да кине. — Бр,... она је већ и потврђена — друкчије не би вредила ни марјаша.... Такви ]е закон — ти то већ и боље знаш, одговори газда Вуле и саже се да допуни чашу Ћатину.