Otadžbina

БЕЗДУШНИЦИ

75

Тгата зна најбоље како то иде, рече газда Вуле жмиркајући очима. — Вала ни ја га не бих молио за то, да бих знао, да ће ми сво имање у стромором отићи, прихвати домаћин и мало слободштје дану душом. Ја и онако жалим на њега, што се та несрећа пред мојом кућом догодила.... Да сам јутрос ногу сломио волео бих, но што сам пошао његовој кући да и Нзега, злеудно, зовнем на вечеру.... — А шта је то било с тобом и нашим попом ? упиташе сви као из једног грла. — Хе, шта је било, питате ? Кад вам кажем, ни ви нећете веровати. Ја пођох јутрос, као што вам казах, право његовој кући. Ја га сретнем баш пред нашом судницом. Скинем капу и поздравим га. Он ме упита : (( Ако бог да? в — Ја му рекох да сам к њему пош'о ; а он : „којим добром ?" — И ја га позвах, к'о свог попу — да и он дође да коју попијемо — к'о људи; кад јес — ја ударих на сијасет : (( Каква те вечера нашла , бог стобом!" викну ми; (( сад, кад се нема ни у кошу, ни у амбару, ни у наћвама, ни у бурету - зар си наш'о да се частиш и да вечере дајеш?!.." И још ми је којешта начитао, што вам ни казати не умем. Не знате, људи, како ми је било Као да ме човек поли врућом водом — окренем леђа и одем.. . — А што се он стара о твом дому и о твојој чељади?... неће му она пасти на врат — па се прибојава твога трошка — повика Јово Ћушак. .. Твоји су стари још боље своје госте дочекивали па су ти, нек' бог не украти — доста оставили — да ништа не радиш, опет мош' као бег живити.... — Бр.... да се није господин попа поплашио, да га нећеш моћи дочекати и прочастити, како је он научио; нек' се не боји!... Бр.... овоме дому не могу доћи гладне године, рече газда Вуле Брба; и жмирну очима на газда Симу Ћату.