Otadžbina

л а с т и Где си песму своју Певала до мрака, У злаћану роју Сунчанијех зрака. Сад је туга тамо, Сунца више нема, Снег се види само, Све сумртво дрема. Мраз и мени паде Око срца јадна, Гле, и мени јаде Посла зима хладна. 0 докле ће бити Све сумртво тако ? Зар ће нам се крити Пролеће једнако ? —

у ј е с е н 79 Не, не, — Лепши дани НастануКе. — Је ли ? И на овој страни Где те сваки жели ? Ти ћеш тицо доћи, Кад процвета цвеће, Кад ледене ноћи Разагна пролеће. Оно тебе чека, Дођи нама с њиме Из краја далека, Отми нас од зиме. Ти већ шириш крила ? Друншна те зове. Збогом тицо мила До године нове! ј -1. јЗ. јзорић

„Н Д Г Р А Н Н Ц Н" УСПОМЕНЕ ИЗ ПРВОГ ОРПСКО-ТУРСКОГ РАТА ГОД. 1876 (штампа се као рукогшс, и за то се забрањује свако прештампавање или превођење вез одобрења пишчевог) (НАОТАВАК) XXI. Српеко краљевство „е ону етрану Мораве" Првог септембра у вече, пошто сам вечерао у штабу, и пошто смо попили по једну по две чаше чаја, пођемо сваки у свој „квартир". Већина штабних оФицира (сада их је било око 40) становала је по баракама и земуницама које измикоше као печурке за кратко време око делиградске школе, и то често тако без иаметног рас-