Otadžbina

80

НА ГРАНИЦИ

пореда да су билс закрчиле сав терен пред главним делиградским редутом, те би за случај артиљеријске ватре са тога редута прво нлануле наше бараке и земуниде. Ја сам имао једну собицу у „горњој" механи делпградској. Ту ми је била и канцеларија и ручни депо санитетскп, и отан не само за ме но и за мога пријатеља, проФ. Бадемлијћа, који је сада био главни казначеј моравско-тимочке војске. Еле 1-ог септембра у вече, после вечере, ја и Бадемлијћ одемо у нашу палату с' изленљеним прозорима од хартије. Наш разговор у вече свакога дана, када није било борбе, беше за нас права срећа Ту смо се разговарали о нашим кућама, сваки је причао о својој деци, о њиховим невиним шалама и играма, о нашим плановима с' њима, зидали смо куле по ваздуху. у којима смо заборављали несрећни положај у коме смо, и после таког разговора спавали би мирно и сањали би о нашим кућама и породицама докле нас год не би у јутру топови пробудили, јер то није скоро ни једаи дан Фалило. Свако јутро отпочињаше канонада било с' наше, било с' турске стране, без икакве озбиљне намере или команде. Угледају наши на Бобовишту да Турци хоће да напоје коње на Морави, па одмах ожежи из топова, а турске батерије са трњанских висова стану одговарати, па та канонада траје тако до 9 или 10 сах. пре подне. Или н. пр. Турци угледају са својих позиција према Б. Шиљеговцу какву год нашу трупу, често само два три коњаника, па им одмах пошљу по неколико граната. Иаши им такође одмах стану одговарати док и с' једне и с' друге стране не увиде да нема смисла у лудо трошити муницију, на престану. На те канонаде бесмо тако навикли да их иико није зарезивао и тако је често једна или друга страна била изненађена, кад се из обичног јутрењег топовског поздрава развила каква озбиљнија чарка У том