Otadžbina

402

В Е Р Т Е Р

била разложена сва правпла паметног и доброг владања. Преко «на наукама" био је до пре 5 година, бавећи се управо ничим, или као што се то онда звало в камералним наукама". Страсно је читао Виктора Хига и одушевљено говорио о њему, а у себп чезнуо за романским јунаштвом. Веше већ загазио у доба мужанства не сркнувши из чаше љубави, осим што од једне ситнице из његова детињства по често натезаше да начини по свима преписима Лемкеовим пдилску љубав. Па ипак он у срцу осећаше ту љубавну празнину , и како млади људи што год читају аплпкују на се, то се н он једном бављаше мишљу, да обуче гвоздене ципеле, па да иде по свету тражптн свој идеал, као што је то у некакој књизи за некога читао. Бавећи се тако самим собом можда више него што би требало он је се као што он то зваше „израђивао", то јест све радио, или хтео радитн по неком принципу. Срећом из Француских романа заборавио је браколомство, а запамтио част и славу. А има ли кога у овоме тако силног као што је Француз ? Отуда је он поштовао своју реч већ до детињарлука, отуда скидао капу заставп, где год ју је видео отуда га је за време бокељско" устанка једва у Новом Саду стигла потера, коју је отац за њим послао, а без које би ои пзвесно отишао у Боку. Најзад са тога (( израђивања" себе самога долази и она необпчна превртљивост расположења : час весео до раока^ лашности, час тужан н суморан, као да сав свет гори> а све с каке ситнице: на пр. што је начелниковица послала пандура да истера просјака пз авлије или тако шго. Готово се ни с ким и не дружи. Срета се истина с гостима јутром и вечером код извора, скида им капу, каже или пита колико је сахати, и припаљује цигару — ал' више ништа. Обично бежи под ону липу у брду> до које нема ни стазе и где га нико не може сметати,