Otadžbina

404

В Е Р Т Е Р

Четвороношке испод арњева извуче се једап човек висок, сухоњав, мало сведених обрва, готово намргођен У добу од може бити тридесет и пет година. Место на јармац ступи ногом на ждрепчаник, посрну напред, одби се руком од коњских сапа иса свим неспретно скочи наземљу. — Држ' се ! проговори Еоњушић, тако да је само најближа околина могла чути. Стаде се онда слатко церити и обзирати, хоће ли још ко пристати уз њега. Али радозналост царствоваше на лицима свију, а његова досетка пропаде. Господин, који је из кола искочио, пружи своју руку с црном рукавицом под арњеве, и на ту рукавицу навеза се друга из кола жута и малена. Господин издиже мало по више руку и укрути је. За жутом рукавицом помоли се цела рука, па онда једно плеће, глава па друго плеће и убрзо искочи цео један божјм створ у виду женске. Ја не знам како бих је описао. Можеш је ваздан гледати и опет да те ко упита не би му знао казати каква јој је глава, какав нос, какви образи Само очи! Оне црне, пола отворене очи, што увек изгледају да су сањиве неким небеским сном чежње- Само их погледаш, а пред тобом изничу као из земље шаркнје, јатагани, бесни коњици, што носе у друге крајеве лепе девојке на крилу јунаковом, мандолинате, ханџари, дуели, и сва она чуда што се причају у јужним приповеткама. Ако си момак и газија чисто ти криво шго је прошло ритерско доба, те ниси пристао ни да пашеш мач, ни да се калуђериш. За таке се очи ишло на муке, за њих се лила крв, губила част и отаџбина издавала. Ова женска толику је пажњу на се обратила, да мало ко виде и једну девојчицу тако од седам до осам година, која такође изађе из кола. (Наставиће се.) јЛ. јс. јЛазаревић.