Otadžbina

«636

С Л И В Н И Ц А

који верно слуша и врши све што му његов министар нареди. Али изгледа да је Др. Никола Ј. Петровић био фактички шеф тог одељења нри врховној команди. Пакосни, нарочито либерални језици тврдили су и за време рата а и после, да је овај брат г. Министра финансије за то одређен на ову дужност да би ратне депеше за страну штампу остале у истим рукама у којима су биле и првога рата и да за то није смео ни један страни кореспонденат доћи у нашу војску, да је за то дописник великог Француског листа „Тетра" протеран из Ниша, итд. Знајући колико су страни кореспонденти у бугарском главном стану допринели са својом „новинарском батеријом 1 ) да се симпатије целога јавног мњења ј Европи , па чак и у нашој пријатељици Аустрији, окреиу против нас а за Вугаре, ја не верујем да је у том пакосном опадању министровог брата било и мрве истине. Како је у нас покварен свет, он не би веровао у чисте руке наших министара и њихових рођака ни онда кад би их видео да од глади умиру. Најбољи је доказ за напге схватање у самим званичним билетенима које је тај наш ратни прес-биро слао у Београд. Ето на пр. јутрос је тек (4-ог Новембра у 8 с. и 15 м.) отправљена оваква депеша. „Јуче је Тимочка војска прешла границу, и иосле приличног отпора, узела од бугарске војске, која је била ушанчена, Кулу (Адлију) и заробила преко 150 војника бугарских. Наши су губитци незнатни, али међу погинулима има и је,дан официр. „На свима тачкама наша војска напредује и отерује Бугаре из утврђених положаја њихових. Јуче је поред поменутих заробљено још преко 200 стајаћих војника бугарских. Досада смо имали у свима сукобима око 200 рањених и до 50 мртвих. Међу рањенима има и два официра. Држање је наше војске изредно."

х ) Тако су Бугари звали колону дописника, кола, коља , и курира жовинарских, која је јурила свуда са њиховом врховном комаидом.