Otadžbina

Н А ПРЕОТОЛУ

625

НА 1ГРЕСТ0ЛУ Роман Бертолда Ауербаха КЊИГЛ ПЕТЛ 3. У Престоеици беху затворене све школе, све канцеларнје н све радионице, по улицама могле су се видетн само женс и деца, међу њнма по кадшто гомнла људи који нешто гласно дебатоваху, и који сви улажаху у једну велику кућу. То беше дан општих избора за скупштину. Целокупан живот варошки са његовим хиљадама разних занимања и мишљења беше се прикупио па једну тачку: беше као да се нека велика душа повукла у саму себе да нешто велико пресуди. У по дана беше на улицама тишина као у каквом очараноме месту из приче. Кола краљевског личног лекара, долазећн од Брунове куће, зауставише се пред опглтннском кућом, Гунтер изађе из њих, оде горе и даде свој глас. Због тога што он беше практичан лекар који има врло много болесника. пустише га да гласа преко реда. За тим се је одвезао кући. Чим је ушао у собу жена му пружи некакву депешу. Гунтер је отвори. — Шта ти је? — викну госпођа Гунтеровица, јер никада до сад не виде такву промену на лицу свога мужа. Он јој пружи отр.орену депешу и она прочита. »ГроФа Еберхарда Вилденортског ударила капља. Не може да говори. Јавите сииу п кћери. Одмах да дођу, ако могућно и ви. Окружни Физик. Др. Ман« — Ти ћеш да одеш? — рече госпођа Гунтеровица узбуђено, готово п не питајући. Гунтер само климну главом. — Нмам да те молим за нешто — настави г-ђа Гунтеровица. Он јој само руком даде зпак да говорп. Беше као да је и њему одузета моћ говора. — .Та бих ишла с тобом! — Не разумем. — Седи — молила је жена, и кад Гунтер седе, она положп своју руку на његово високо чело. Лице му се одмах разведри. Она рече: — Виљеме, ја у овоме . видим ужасну судбу. Допусти ми да номогнем стишавати и ублажавати колико се може. Ја могу да замислим како ће бпти у души оног несрећног изгубљеног детета, када му овакав глас донесу. Ко зна да ли њеџо владање није бпло узрок овој несрећи. Хоћу да се нађем у невоља гроФици Нрмп, куо да се 41*