Otadžbina

ДОВРОВОЉАЦ

57

Али су се опи опет вна.ш наћи, Па по коју речцу прозборити крпшом. Но једнога дана и та срећа мину Зумбулу послаше роду у Бељину. 14. II тамо је младу живу закопаше За неког је старог Јеврејина даше. Оста Триша тужан — исели се таки, Да не гледа кућу, што му јаде ствара, Мрзак му је био п Јеврејин сваки, Па ^зе стан други чак на крај Врачара. Ђацима и тамо становање прија И тамо је доста јевтина кирија. 15. Ту се тужан лати да разгони брнгу, Па све своје мисли окрете на књигу. Ал ллбав од књиге много јача беше, Па се није мог'о опростнти јада. У том се у Боспи бунити почеше, Те му јаде једва родољубље свлада. Он је био Бошњак — из Крајине родом Гино је за Босном и њеном слободом. 16. Па кад буна плану, њега мину туга, Те сакугш вес о неколико друга, Све чилих и младих плаховптих ђака, За које је знао шта им ерце мори Све својих земљака, полетних Бошњака, Па се с њима ватрен брзо договори: Да се таки у бој за слободу дигну, Не би л' могли Боспп у иомоћ да стигну. 17. Па весели узму неку карту малу, Те је разавију по старом асталу, И у жељи стану журно бележитн, Шта ће битп српско ако среће буде. Ако им бог хтедне жеље испунити; Ако рат свуд букне к'о што они жуде; Ако срећни часи по Српство наступе, Те сви Срби лнстом у крвав бој ступе. 18. И, кад су подвукли српско место свако, Граница је српска потекла овако: Од Арада града, па до Сегедина, Па одатле даље до вароши Ваје, Па иреко Нечуја до тока Дравина Одатле на Пакрац, па док Купе траје; Њом се после пружа све до Карловаца, А за тим ннз Сење у море се баца. 19. Преко мора сиња у град Драч прелеће, Одатле се опет Елбасану креће,