Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

2 57

,до једеог извора, где седоше да се одморе. Естера умочи руку у воду и покваси своје и Ирмино чело. Дуго иису проговориле ни једне речи. Најзад заџита Естера : »Знаш ли пут на језеро?« » 0 да! То је и мој пут, мој излаз, ја и немам пикакав други више. с( у.Како? Шта мислиш тиме? с( »Што ти хоћеш, и ја ћу, и ја ћу то морати.« »А шта хоћу ја? сс »Да се удавиш.« Ирма задркта, кад јој се рече та њезина одлука. »Ја истина не знам;« настави Естера, »али ја могу мислити, шта те на то гони. Мој је брат казао нешто врло рђаво. Али ја те молим, немој то учинити! Видиш, ти си тако лепа, млада и богата; теби ваља још живети и може бити срећа ће ти се опет окренути. Пе чини то — мир! с( прекиде се на један пут сама — »зар ниси чула? Ие говоримо ништа, те да све чујемо. Он иде за нама. Он нас не оставља на миру. Устани само, па да идемо даље. с( Оне се подигоше и одоше даље кроз мрачну шуму. Једна слика из пакла изађе Ирми иред душу: тамо су за вечна времена и силни и мали везани једни за друге и заједнички морају да иснаштају, јер и греси и врлине изједначују их.... Оне одоше опет поред неког потока, који је јако шуштао, и Естера запита: »Ти си дакле његова сестра ? С( »Чија сестра?« »Мога Вруна. Шта ради он? Ја сам га видела пре неколико даиа, кад сам тражила по шуми мравља јаја, али он мене није видео. Је ли истина да се срећно оженио? № »Јесте, али од куда је оп твој Бруно?« »То ћу ти казати; ти си прва, која чујеш његово име од онога дана. Зар ти он сам ништа није о томе говорио? сс »Никада.« »Но може бити, да је он то заборавио. Ходи, овде нас Тома може паћи; узми ме за руку, иди иза мене, па ће пси изгубити траг. (< Естера узе за руку Ирму и одведе је под једну испалу стену,' ту седоше и црна Естера узе да приповеда: »Моја мати не зна ништа о томе, а мој брат не. Шта је у ствари, нико не зна. Теби могу све испричати. Ми управо нисмо одавде, али смо преко лета често овде и скупљамо лековите траве и мравља јаја. Мени је било петнаест година, бејах прави ђаво, могла сам се с јеленом тркати и тад ме је твој брат у шуми нашао. Ом беше леп, врло леп, тако лепа човека нема тако лако на свету, ОТАЏБИНА КЊ. XX, св. 78 17