Otadžbina

258

НА ПРЕСТОЛУ

а беше и врло нежан и добар, и ми смо се тако заволели и ја сам увек илакала, кад сам се морала матсри враћати. Ја би волела, кад би могла увек остати у шуми као срна и мени је готово по вољи било, кад сам сам се кући враћала и мајка ме избила; ја бих плакала, али не би никако казала, за што плачем. .Та сам га сваког тренутка желела и никако ми се није хтело да се растанем с њим. Он ми је једном приликом казао, ко је и како му је отац веомн строг човек; да није такав, он би ме одвео у свој замак и ја би постала гроФица. И онда — толико пута сам на то помишљала, како сам глупа била, а ја баш ништа рђавога нисам хтела — знаш ли, шта сам учинила? Како се мој Бруно увек тако жалио, мислила сам, ла се тако зао отац може ипак обрлатити, иа сам отишла у замак право твоме оцу и казала сам му, да није лепо од њега што је тако тврда срца и како треба да допусти, да се Бруно са мном ожени, а ја ћу му бити извесно добра снаха, и да се ми тако волсмо као што се никада двоје нису волели од како је света и векн. На то ме је твој отац погледао — оне очи нећу никада заборавити, ја их још видим, онако велике и сјајне, и онда, кад је Тома хтео да те нападне, ти си имала такве исте очи, са свим његове очи, и то ме је сажалило, те сам те и избавила." »Шта је даље било? к запнта Ирма, после дужег ћутања. »Да, даље,« прихвати Естера. „После тога је твој отац мени пришао, а ја сам се сагла и мислила сам, да ће ме тући Али он метну руку на моју главу и рече: »Тн си добро дете, и ако си погрешила, а ја ћу све учинити, да и останеш ваљана.® — За тим пареди једном служитељу да дозове Бруна. Он дође и кад ме угледа он се уплашио, али ја му рекох: Немој се бојати, твој је отац врло добар и он пристаје да ме узмеш за жену. Али Бруно се није мрднуо са свога места, а твој га је отац звао: »Ходиовамо!« Али он остаде где је и тако је побледео као застирач на столу на који се наслонио, а отац му опет рече: »Лепо, ја ћу к теби доћи. Ти ниси поштено радио, али ти можеш ипак поштено учинити, Ево овог детета из шуме — да, тако је казао — ја ти допуштам, ја ти управо заповедам, да се њом ожениш. к — На то се Бруно насмејао — оно ђаволско смејање нећу никада заборавити — и твој отац опет рече: Што не говориш? На то он рече: Оче, немојте се правити смешни! У твога оца постаде лице на један пут, као да је за тридесет година старији постао, и тако се поче поводити, да је морао сести на столицу. Шта велиш ти? упита он. Реци још један пут то! Реци! А Бруно каза још један пут и при том је бркове упредао. Твој га је отац лепо световао, како ће ме у свему образовати, па да научим читати и писати тако као каква гроФица, и да Бруно не треба