Otadžbina

Н А II ]' Е С Т О Л У

259

да товари грех на своју душу, тај ће га грех целога живота мучити. Бруно рече на то: Ја ћу изаћи из собе, ако та девојка не оде! Иди, Естера, иди из собе , па дођи , кад те ја зовнем ! — Он ;је казао нешто твом оцу француским језиком и твој отац побледе, приђе к мени, пружи ми руку и роче: Естера, иди! Даље није казао ни речи, али што је говорио, то је било из срца. Ја сам носле тога отишла. То је био последњи пут, кад сам Бруна видела, и доцније сам слушала, да је било велике свађе између оца и сина. Али ја сам се чувала, да ме нико не види, ја нисам никако желела да се ради мене свађају отац и син и ја сам увидела, да није могло друкчије бити, а и наше је дете добро мислило, јер се мртво родило; тако је боље, него да тумара по свету, јадно и жалосно, па онда тек да умре. Зар није тако?« Ирма нијс одговорила ништа, она је тражила руку Естерину. Естера настави: „Ни моја мати, нити Тома знају, да сам ја твога брата познавала; али Тома је ужасан човек, он страшно мрзи твога брата, као да слути нешто. Али ја не кажем ништа. Ја сам пропала — али шта то чини? Он не треба да пропадне, он ми је још мио и драг, још не могу с њим да се растанем. (( Из мирнога приповедања Естера викну на један пут гласно : „Он има лепу, богату, одличну жену. Да, за то смо ми овде, да вас горе, тамо у вашим свиленим постељама. заклонимо! Ха ха ха! Па кад за тим децу добијете, доводите какву сироту жену да их доји. Волиурги је добро — она добија за млеко злато! 0, само кад не би могла више да мислим! с( Она је чупала своје косе и викала, шкргућући зубима: „Та коса, та црна коса требала је већ одавно да је изгорела од оних тешких мисли, што су кроз главу пролазиле. 0 , моја је глава тако врела, а ја уз то још добијам сваки дан батине; али глава је тврда, удари је мало, тврдо као гвожђе!« Ирма је стајала као уконана. »Мир!« рече Естера. »Мир, ја чујем псе ; ја рекох, он нас тражи. Бежи, бежи! Ту у десно, туда води пут. Али ја те заклињем свим на свету, не чини оно! 11е мораш ти то чинити. Сад бежи, тамо доле доћи ћеш на један прелаз, туда пређи. Бежи ! Ја ћу остати. Пси ће к мени доћи. Ја ћу га задржати. Ти си спасена. Бежи!« Она је гурала Ирму да бежи, а она остаде. Ирма оде одатле сама. Она се морала дохватити за чело. Благодарно сећање на свога оца спасло је њу из очајања. Он је метнуо руку праштајући на главу једне пропале девојке, али њој самој оп је у чело укопао одбијање. Ватру на томе челу угасиће само 1 17*