Otadžbina

260

Н А П Р Е С Т О Л У

хладно језеро, говораше она непрестано и похита преко прелаза, за тим преко једне узвишице, док је опет нестаде у мрачној шуми. Црна Естера стајала је мирно и пустила псе да јој приђу; она их је мамила и пси су скакали око ње. Она је чула како Тома звижди, и пси одговорише ; он је био још далеко, али он је нашао траг. 0 на је бројала сваки удар срца., јер са сваким ударом срца ирма је за један корак измакла гоњењу. Са њом самом нека буде штогод хоће — шта јој је до тога? »Да, да, ја знам, да ме ти волиш", рече она једном мрком псу, који се око ње умиљавао, л ти си једино створење на овом свету, које за ме још мари. Баш бих желела, да сам и ја пас постала. Па зашто нисам пашче ? Кад би само истина било што мати приповеда, да је некада било време, кад се могао човек преобразити. с( Она је опет чула звиждање и викање Томино, пси му одговор ише, он је све ближе долазио, ускоро он је стајао пред њом. »Тако, ти си ту ? Одмах сам помислио ! Камо је она друга ? <( »Тамо, где је ти нећеш наћи. а У шуми се чуло тужно јаукање. »Вар уби ме одмах!« викала је Етера. Пси су уз то лајаш, они не знадоше, коме да помогну. Тома оде и остави Естеру, како је пала на земљу. 12. Сунце је јасно сијало на небу, а доле под дрвећем на крају шум е, на мекој маховини лежала је опружена нека лепа женска прилика у плавом оделу. Сунчани зраци заиграше у њезином лицу, она се пробуди и наслони главу с многим прним витицама на десну руку и гледала је у даљину као изгубљена. Ваздух бегпе иун смољанога мириса и свежине са језера, на брдима одјекиваху меденице на кравама што су туда пасле, роса се сијала као драго камење, свуда светлост — само је за њу свуда ноћ. Дуго је трајало, док се уверила да је будна, док је видела где је. На послетку дошла је к себи са свим, али се није кренула с места. Нека пустош притисла је њезину душу: зашто се пробудила ? 0 природо, како си без срца! Зар те не може преломити дубок бол душе ? Зашто тражиш против себе другу природну силу ? Ватру, воду, челик, отров ? Зашто душа може упропастити тело а не може га убити ? Шта хоћеш ти од мене, сунце ? Ја те нећу више — ево мога чела, на њему гори мртвачка рука мога оца, а у мени грува савест небројеним песницама и не може да ме сможди. — Зашто ? — Зашто ?