Otadžbina

Н А II Р Е С Т 0 Л У

261

Она склопи очи и окрете се од сунца. Нешто је њој дошаптавало: Још није време, све то може бити само ванрсдан догађај, еневање при будној овести. Враги се! ти можеш, ти смеш.... доста је кајања.... Као нском невиђеном силом њу је вукло опет к сунцу. Ено доле бели се језеро и његови таласи као да веле: дубоко на момс дну крај је свсму размишљању, свакој бојазни и сваком сумњичењу ! Она се подиже, и кад је у маховини угледада отисак своје слике, она је у то дуго гледала. Тако гледа срна с мртвачком раном у срцу на своје легало. А и шта смо ми више од гоњене дивљачи у шуми?.... Све је сујета.... Шга вреди морити својудушу? Једним одважним скоком учинити свсму крај — то је све.... Она метну шешир на главу и оде даље, сама у свету с једном једином помишљу: ништа је није задржавало, она је господар живота и смрти. Шибље од купипе закачило је њену хаљину; она се откачи V бодље је огребоше руке и поге. Њу је морила велика глад. Она је плакала као залутало дете. Сузе учинише, те јој постаде нешто лакше. Епо онамо јагода, она их бере и једе жудно. Из купипе полемише двс тице, ту је њихово гнездо, оно је нразно. Све у свету има своју домовину.... Дуго је Ирма стајала замишљена. Она се окрете — ено, поред купине има и отровних бобица, ено госпинога биља.... ко тражи смрти, нека их само поједе.... Ирма није брала те отровне бобице, она неће да умре у великим мукама, може бити да се у пола убије, да падне, па опет да дође људима у руке. Не, у бездано језеро! Ирма се отрже, журно, као да се на иуту одоцнила, и оде даље. Роса је квасила њене орањављене ноге, њој беше хладно и дрхтала је. У то јој дођоше до ушију гласни звуци музике. Ирма се ухвати за чело. То није музика, то су снови твог уображења, весеље те мами, оно те мами Ксманетима, кларинетима и трубама: Ходи, да чујеш наше веселе звуке, буди весела и уживај дане, што ти их је Бог поклонио..-. Али слушај ! Још један пут звуци, па још један пут, за тим пуцањ прангије, да се његов одзив много пута одбио о стене. Јамачно тамо у мирном селанцету светкују свадбу. Момак и девојка, који су се волели и верни једно другоме били, данас се венчавају, и музика и прангије довикују бреговима: Радујте се с нама заједно! Срећа љубавна вечна је као и ви што сте....