Otadžbina

262

НА ПРЕСТОЛУ

Ирма је лутала потонула у мисли и погледа на земљу — њезина душа била је код оних срећних; она је видела весела лица, родитељска, другова и другарица, она је чула благослов свештеников - и при том су је ноге носиле све даље кроз траву и коров. Она је држала песницу чврсто стиснуту, као да је морала да стегне намеру, која је њу тим путем водила. Она је ишла дуж језера. Свуда је туда плитка обала, велика трсковина — нигде ту нема брзе смрти, него се ту само лагано тоне; она иде тамо амо, журним кораком, брзим дисањем. Једва једном ено тамо једне испале стене на обали, са свим управно спушта се отсек. Она се успења на стену, подиже руке у вис и наже се — у то.... неко викну.... ко виче ту? она чу гласе за помоћ из воде, неко пљускање ; њезин шешир откотрља се са стене доле у воду — она угледа неку људску прилику како се бори с водом — она изађе на површину — то је црна Етера — о^а тоне и излази опет горе и плива даље. — Викнувши јако Ирма се стропошта на стену, она је видела пред собом своје сопствено дело, сви су јој удови укочени, она лежи на том месту као на дубоком морском дну, она се опипа, али не може да се исправи, она покуша да виче, али кроз ваздух не прол^ази њезин глас. У то — како она тако лежи, чује да се пева: Везани смо спојени Чврстом везом ми, И кад год смо заједно То су орећни часови. Ирма скочи. Шта је то ? Она се откотрља низа стену. као да је гура нека туђа сила. Она обриса сузе. из очију, преко лица тече јој крв — Зар су јој •сузе крваве биле? Отуда иде један чамац све ближе и ближе.... то је глас Валпургин што зове ево је, она познаје своју пријатељицу, Ирма побеже. — Валпурга изађе на суво, пође за њом, она бежи све даље, Валпурга је стиже, обухвати и паде на њу.

(Н аставиће се.)