Otadžbina, 01. 02. 1889., str. 177

174

ЛРНАУТ-ВУЛВУЛ

— А гле ! прекиде ме Емине. Како ми се чини и ти си си дошао, да ми саветујеш да се удам. — За што да не ? — А за што опет да се удајем ? беше одговор, тако да се убезекнух. Као да није чу.та ни речи од свега, што јој изговорих мало час. — ГГа да имаш мужа , који ће те љубити и учинити да жпвиш без бриге, задовољна и срећна. — Ћути ! Знам ја каива је та срећа. Тако велнш данас, а одмах сутра, кад ти учиним по вољи, кајаћеш се, што си се оженио. А после, ја сам се са сви.м одвикла од онакога живота, како живе ваше жене. Ја ти се не бих ни за шта на свету приволела да тамнујем. Свет и сунде или ако хоћеш моја слобода милија ми је од свега твога блага. — То не мора бити. Ти можеш и даље живети како хоћеш. У мојој кући бићеш кадуна, заповедаћеш као царица и све три моје остале жене мора ће се теби покоравати. — Охо ! узвикну Емине. Твоје жене да ми се покоре. Тако ми алаха, чуј ага, онај за кога ја пођем, не ће имати ни једне жене осим мене ! Ја је погледах у очи. Оне спјаху као распирена жеравица испод црних обрва. Мени се окрете соба око главе и нола ван себе промуцах: —- Добро, онда ћу их све три отерати и ти ћеш битн једина. — Али то није све што мени треба. Ја хоћу да живим са свим слободно, као што живе ђаурске жене. Хоћу да ми стоји на вољи, да идем куд год хоћу и кад год хоћу и да ти не смеш о томе тражити рачуна. Даље хоћу да ми долази од мојих познаника сваки кога ја усхтем да дочекам. Мени се смрче н једва се савладах. — Твојп нознаници да ти долазе! Та ти добро знапц да то не може бити. Шта би само свет рекао? — То те се не тпче. Ти знаш , да ја и сад сматрам своје познанике само као познанике и даље ништа.