Otadžbina

574

ИВАН ТУРГЕЊЕВ

свима руским романима и новелама — отоје Немци у врло сатиричној, шта више овде-оиде и у мрској светлости. Изгледа ми слабост немачке критике, што просто не призна овај уочљив Факт. Поздраво ниједан народ не црта други који с одушевљењем. Рускиња у Виктора Шербилија или Павла Хајза ( (С Ладислав Болски", «У рају^, «Срећа у Ротенбургу") не игра лако лепу улогу. Изгледа да је покрај све симпатије наспрам појединих Немаца остало у Тургењевљевој души нешто од нехотичне народне мржње. С друге пак стране и ако је увиђао погрешке Француске природе и недостатке Француске културе, ипак се лакше са њом сложио. Као уметник осећао се схваћен и цењен у Паризу који је иначе тако пун предрасуда спрам странаца. Он је имао ватрених обожаватеља међу старијим књижевницима (Мериме), као и у млађем покољењу (Ожије, Тен, Флобер, Гонкур) и у генерацији, која доцније избија на површину. (Зола, Доде , Мопасан). С кругом књижевника, који се скупио око Флобера, живео је у таквом поверљивом и искреном пријатељству, као ни с једним књижевницима других земаља. Односи спрам његове рођене отаџбине били су променљиви. Почео је као бајроноваци романтичар без оригиналности и успеха. С тога је можда у тој првој периоди Александар Херцен држао да је афектован (он је имао обичај да говори, како је Тургењев тако аФектован, да без аФектације не може ни да једе). Бјелински га отрже од Бајрна, Хајна и романтичара , па га изведе на прави пут. Његова полемика против ропства и његово тиме проузроковано гоњење од стране владе стекоше му глас ултралибералног књижевника. После романа «Оцеви и деца в почеше га у његовој отаџбинииз неразумевања или по каткад и из мржње окривљавати, да је изневерио своје младићске идеале. Али при његовој последњој посети у Русији неспоразумљење је потнуно уступило место признању и његов пут био је тријумФални поход. У својим познијим