Otadžbina

ИВАН ТУРГЕЊЕВ

575

годинама уживао је у свима образоваиим земљама подједнако страхопоштовање и дивљење. Да ли се томе радовао ? Не верујем. Дивљење га је пријатно дирнуло, али он није у њему уживао. јер није могло да одагна његову меланхолију. Едмон Гонкур прича , да је Тургењев 1872 год., кад га је затекао на ручку код Флобера у сетном расположењу, што се лако распроотире у кругу пријатеља, који су већ у годинама — да је дакле, изустио ове речи: «Ви знате , да се у понекој соби нађе мирис од мошуса, који се више не може истерати. Тако ми се чини , да сам увек окружен задахом ишчезнућа, уништења од смрти". Његова последња дела , љупка и оригинална новела „Клара Милић», која се бави Тургењевљевом омиљеном темом — несрећном љубављу и дивна збирка песама у прози: к 8епШа» садржавају готово још дубљу меланхолију. него ли младићски му радови, кроз које само чисто поетски севне лирско-Фантастични елеменат. Он ту последњи пут загледа у очи тајни живота и сетно покушава да је покаже у дубокој симболици и сањарији. Природа је тврда и хладна, с тога баш нека се људи међу собом и природу љубе. Ту има један призор како Тургењев, возећи се сам на лађи из Хамбурга у Лондон, по читаве часове држи у својој руци руку једиог јадног, маленог, тужног и свезаног мајмуна — геније, чијем се духу приказивала васељена, руку у руку с маленом , човеку сличном , животињом , као два добра сродника, два чеда једие мајке — ту заиста има више праве поуке него ли у буди којем молитвенику. Људска неблагодарност канда је у свако доба чинила дубок утисак на Тургењева. Нико, ко је читао к Појезију у прози" неће никада заборавити «Пир код највишег бића". «Све су врлине биле позване. Једино врлине мушких није позвао — само женске. Искупило их се много, малих и великих.