Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 49

и И а ______________________

Већ сам био направио и предрачун; при једном јуначком јуришу, могао би батаљон војске да набије 3200 непријатељских војника на бајонет.

То сам све био извео врло лепо на папиру, а. то ће ми моћи лако свако да верује, јер код нас се обично све лепо изведе на папиру, и већ сам почео да радим на томе, како би се сместило тринаест танета у цев кад ал зацангара катанац на. мојим вратима.

Хтедох да узвикнем: „Натраг, натраг, ако ми један тренутак одузмете, учинили сте да буде изгубљен за човечанство!“

Погрешио сам што нисам узвикнуо те речи, оне би после ушле у моју биографију, одатле у историју културе човечанске, одатле у историју света, а одатле у „мудре изреке“ или „изреке великих људи“. Али ја их нисам изговорио и уђе у собу Буљубаша са још једним чуварем да ми претуре душеке, сламњачу, хаљине и све редом, јер се чуло да имам мастила и да пишем.

Боже мој, па шта бих ја то могао тако страшно писати; Песме кажу! О песме моје, ето сад потере с пушкама за вама, траже вас, траже вас по сламњачама, по хаљинама, а знам кад би вас издао у засебној књизи, не би вас нико у књижари потражио!

Ех, зато је било то златно доба, кад сам ја био администратор једних новина и писао само љубавне песме.

Верујте, администратор, то вам је најневиније створење у једној редакцији, то јест човек који најмање двадесет пута дневно бива изгрђен, те не знам што овоме није дошао лист, те што је ономе изврнуто име на адреси или макар шта, тек да се администратор изгрди. И ето то сам био ја. Па још кад томе додате, да сам писао љубавне песме онда вас просто туга спопадне, што тако невино створење труне измеђ четири зида.

Оно признајем, ја сам помало и расејан ч0век. Додуше нисам никад у расејаности стао сам себи на жуљ, али је чешће бивало да сам као ад-

ПРИПОВЕТКЕ 4