Pripovetke / Branislav Nušić

50 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

министратор адресујући новине написао погдекад нешто будите Бог с нама, као на пример Госпођици Иванки Уздићевој, коњичком капетану у пензији; или: Госпођици Марку Јовановићу учитељици; или још: Госпођи Миленији Петровићевој, проти, ил' ма што друго наопако. Али то ништа није сметало да администрација иде најредовније, иако ми је по гдекад то пресело, кад наиђе, на пример, по какво писмо које би овако гласило:

Господине администраторе,

Ја не разумем, је ли то спрдња или шта хоћете ви с тим, кад мене старог човека, који има достојанствен положај, називате у адреси глумицом. Ја, разуме се, не могу такве ствари да трпим и отказује вам лист

Пешар Вишњић, проша.

Кад дође такво писмо, уредник ми га ћушне под нос, лупи песницом о сто — а то значи да тог дана нећу добити аконто. Разуме се, ја са бесним очајањем поцепам протино писмо и пун пакости прокунем и све могуће глумице и све могуће проте и чудим се у себи, зашто их је Бог и створио кад свет може бити и без прота и без глумица. Доцније, кад мало размислим, ја и сам увидим како је то збиља велики грех помешати проте и глумице, отворим лепо књигу и доведем ствари у ред, то јест одвојим проту за себе а глумицу за себе, па после опет све лепо иде.

Али се деси, улети неко у редакцију, праска, виче, лупа, треска и подигне читав урнебес што му није дошло неколико бројева. Па још ако су ту разносачи може опет да разговара човек с њим, ал' ако нису, сврши се по који пут будите Бог с нама.

Трипут ми је прелетео лењир преко главе, а једанпут ме је ударио по сред чела велики дивит. Али то се ипак није тицало мене већ мислим неког сарадника који је испуњавао критички део у листу.