Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешќе

113

побуђује смех. Да су вође пучке странке носили главу у торби од апостолског краља, мало je смешно. Све те странке, и у Мађарској, и у Аустрији и у Словенији биле под јачим утицајем, јачим упливом и заштитом тога цара него иједна друга странка, и то ради римокатоличанетва. (Д-р Ј. Шимрак: Кад сам писао за Србе, зашто сте цензурирали мој чланак?). Тако господа нису раније говорила о коалицији, кад je било крунисање у Пешти и 'кад се имало да одлучи ради неких диференција у поступку. Хоће ли Хрватска присуствовати крунисању. Онда се састао екзекутивни одбор хрватско-српске коалиције и свест наших људи у најтеже време побунила се дотле, да се са б према 6 закључило, да Хрватска за време крунисања у Пешти уопште не суделује, na je глас председника одлучио то суделовање. Онда je председник Старчевићеве странке права казао, кад je дознао за ту ствар, да би то била добра ствар, кад би у оваквој ствари пустили позицију. Тако се онда гледало на оно место, где се народ могао да заштити a непријатељ да сузбије. Ja препуштам суду других догафаја оне борбе, где je суделовала хрватскосрпска коалиција са осталим странкама и где je Хрватско-српска коалиција противу заједничког непријатеља била она, која му je руке држала, • ja препуштам другима да расуде, je ли њезино дело од веће важности или дело онога, који je тог непријатеља тако могао лако да туче. Ja мислим, да je n само јуначење те опорбе надувано, адоцније he, се доказати, да се je готово свако њихово дјело одигравало у једној заветини. Биће згоде, да се и то осветли у јавности, као што то већ знају они људи, који имају непосредног обавештења о приликама у Хрватској. Но то све не може да буде од важности, него je овде од важности, да господа државоправци, кад виде немоћ разлога, no којима би оправдали своје историјске или друге утопије онда се лаћају таквих средстава, која нису ни за улицу, да облате туфу честитост, a да себе истакну у вредности. Господа су од пучке странке имала те методе и раније, na се служе с њима и сада често, a ja им морам да одвратим, да се и ту види онај „stillus Curiae Romande“. (Добацивање говорнику, да напада као подпредседник Уставног Одбора) Ja не могу ограничити своје право као народни посланик ничим, али се неузрујавајте, ja ћу се као -подпредседник вазда старати за непристрасност. Ja ипак нигде и никад не ћу да подносим такве инсинуације. Заступник подпредседника д-р Машко Лагиња: Молим г. подпредседника да узме на знање да се мени чини да je 1 и no сат његовог говора прошао и ja незнам да ли господа извољевају да се настави седница и мислим да би могао свршити. д-р Т. Томљеновић? Јасам уверен господо, да би се само онда, кад би се наша држава организовала на каквој федерацији, или аутономистичкој бази, могао да боји који крај или који део нашег народа од какве хегемоније буди политичке, буди економске. Свака овака аутономија показала je у историји сваког народа, да има центрифугалну динамику. Свака je повлашћена аутономија настојала да се отргне од јаче државне творевине, a државна власт je настојала да скрши ту аутономију. У тој борби су се увек народне продуктивне силе парализовале. У тој унакрсној борби, којом су се аутономије хтеле потпуноме да отргну од државе, a држава да их скучи, нема нигде примера једног коначног мирног сталожења, већ увек свршава ломом на једну или на другу страну. Само јединствена Стенографске белешке

уређена држава има једпу, и то центрипеталну динамику и долази до сталожења, Ми имамо жив и класичан пример у дведржаве, како су се развијале. У Немачкој, која je после 1871. године била no свима крајевима једнодушна, да изгради какву хоће државу. која je ради својих аутократско-владалачких разлога уредила федерацију, a у Италији имамо пример централизације. Немачка je држава после 1871. године доживела свашта na и овај светски рат, a након 50 годишње хегемоније Прусије доживела je то, да je у Баварској за време овога рата стајало на јавним гостионицама: „Овде je дозвољено свакоме јести и пити, осим једноме Прусу !„ A она, господо, Италија, која je имала далеко већих препрека за уједињавање него ми, где није било једнодушног аплауза као код нас 1. децембра, она Италијч, која je морала да топовима проводи ујсдињење на основу централизма, доживела je након неколико година, да су престале и рекриминације за постављање чиновника, да су престале након даљних 15-20 година и реКриминације за постављање часника, доживела je да након четврт столећа није било ни једног јединог човека, који не би тражио јединствену Италију. Дапаче у цело касније време није било готово ни једног важног државника у Италији, који није проистицао из оних пречанских крајева и водио политику целе државе, осе-ћајући се слободан и неограничен у својој домовини. To су два типична примера, господо, који су показали јасне последице. Ja опетујем не само као члан ове државе, не само као Југославен, него и каоХрватиз дна душе, да ууређењу једнејединствене државе видим не само јединствен прогрес целог нашег народа него и нарочити успех и напредак онoх западних наших крајева, у којима живи хрватски део нашега живља. Јединство народно наши велики умови прошлости нису никада ни оспоравали. Они нису ни дозволили, да се то стави у питање. Они су сматралп, да je јединство народа настало онога часа кад je наш народ пре четрнаест стотина година у старој вери својих отаца дошао овде и звао се заједничким словенским именом. Ту мисао видите и у оној дивној грађевини у Ђакову, гђе je владика Штросмајер овековечио идеју јединства цркава. Он није хтео да подцртава идеју народног јединства, јер се то осећало у прошлостп у свим нашим. просветљеним умовима. Он je дао уклесати на храму божјем, који je саградио у мешаном романском тилу са византиком: „Слави божјој, Јединству цркви, љубави и слози народа свога". У тим речима, господо, изражава се она дубока народна мисао, онај дубоки осећај јединства народног, као и то да je у прошлости и то на родно јединство донело мржњу и злобу. Само туђин, који je војевао са Истока и запада под геслом „Divida it impera.“ A против ове туђинске акције, против народног цепања треба да се истиче међу нама увек љубав и слога, да цео наш народ живи у љубави и слози. To се може да постигне само no једнакости и правди, a само треба посве једнако уређена кућа. Ja сам, господо, увекотворено истицао, a истичем и данас, да ми требамо јаку државу' и да сам ja заговорник једне јаке државе. Ja заступам ово гледиште ради тога, јер сам свестан иминенте погибељи, која прети нашој држави. Ми смо се са свим деловима народа окупили истом сада, након четрнајест стољећа, и повезујемо се у једну државу први пут, 16