Radno i socijalno pravo
ако се не постигне споразум, утврђује Влада Републике Србије. Приликом утврђивања минималне зараде узимају се у обзир: трошкови живота, егзистенцијалне и социјалне потребе запосленог и његове породице, стопа незапослености, кретања незапослености на тржишту рада и општи ниво развијености Републике Србије.
И потраживање запосленог од дужника по основу накнаде штете има различит третман у стечајном поступку. Накнада штете проузрокована повредом на раду и професионалном болешћу коју је запослени претрпео код послодавца намирује се као трошак стечајног поступка, пто је повољније за запосленог, а накнада штете по другим основима намирује се из деобне масе заједно са потраживањима других пиверилаца. Као што је познато, из деобне масе се, по правилу, намирује само део потраживања.
Неизмирена зарада запосленог и досуђена му рента по основу накнаде штете представљају повремена потраживања. Отварањем стечајног поступка ова потраживања претварају се у једнократна новчана отраживања. За време трајања стечајног поступка на ове износе не престаје да тече камата, а пријавом ових потраживања у стечајну масу прекида се застарелост која је текла на ова потраживања до отварања стечајног поступка.
Неизмирена потраживања запосленог од дужника у стечајном поступку могу се пребити за потраживање које има дужник према запосленом. При томе могу се пребити и потраживања запослених која нису доспела за наплату (нпр. будућа потраживања запосленог по основу досуђене ренте као вида накнаде штете).
Према пресуди Вишег трговинског суда у Београду“, процесна претпоставка за компензациони приговор запосленог код дужника на име потраживања преко минималне зараде је пријава тог потраживања стечајном већу. У образложењу те пресуде наводи се да је правилно поступио првостепени суд када је компензациони приговор запосленог за износ преко минималне зараде одбацио као недозвољен. Прописано је да се неисплаћене зараде запослених код дужника преко минималних зарада намирују равноправно са осталим потраживањима повери-
13
Виши привредни суд Србије, Пж 5459/00 од 27. 09. 2000. године. 59