Ratnik

136 РАТНИК

оцртавао трапез Скадарског града. И у том јутру, под најјачом пушчаном и шрапнелском ватром, под жицама које су од зрна звечале, лежао сам на леђима исто онако као Болконски Толостојев на Аустерлицу, срећнији, што сам лакше рањен и што ми је ордонанс Цветан ашовчетом копао грудобранчић над главом.

А око мене је хучала бура борбе у свој својој страхоти. Мртви су се низали, а рањени покушавали да претрче до зида " и даље! — На једном на десном крилу чу се узвик „ура“ и паљба отпоче тамо јаче, а код нас се примири. Ордонанс ме диже, повуче ме и у неколико скокова били смо поред зида.

Осећај самоодржања јавио се у мојој души свом силином. =— Наредник Војислав, који је био ту поред мене, прими заповест да прими чету и он оде код оних остатака под жицом, да се после неколико минута врати рањен.

— Шта ћемо2г — питала је гомила рањеника скупљена око зида. Потпоручник Душан погинуо је. Потпоручник Живојин жив је, а нико не може да дође до њега; наредник Дратољуб погинуо, поднаредници, каплари и редови неки изгинули, неки рањени, и наједном једна гомилица протрча поред нас, неки падоше, неки замакоше за врзину поред пута, који је водио за Бушати, а оба митраљеза турска вршила су свој посао. — Артиљерија је пренела ватру на Скадарски друм. Она ће тамо имати да уништи 1. батаљон Х! пука, да би се они жалосни остаци 4. батаљона могли извући из жица. Из заклона тога зида ордонанс ме поведе, док ми се прописна сабља, неизвађена тога јутра, вукла по блату и саплитала ме. Ватра је престајала на фронту где је био мој батаљон, гађали се појединци, шуштала су зрна аргиљеријска и гађала ка нашим положајима, где су се виделе гомиле одступајућих.

На сеоском путу за Бушати лежао је леш до леша Дринаца, који су одступајући пали покошени митраљезом. И баш кад сам се поред врзине задржао поред капетана Николе Петровића, који је клечећи погинуо ударен у главу, гурну ме мој ордонанс и ја падох, а као јато тица засвира над мојом главом митраљез и његова зрна сручише се на један прелаз преко јендека, куда су одступали и прелазили неки војници.

Нећу да говорим о боловима пребијене руке и искиданих живаца који су умирали, хоћу да говорим само о жељи за животом, који сам тада тако желео, и болу који сам осећао пролазећи поред рањеника и мртвих, од којих сам неке познао.

Паљба је на положају постајала све слабија, али се „приближавало појединачно пуцање. Било је скоро 8 сати кад су се бели кечићи Арнаута јавили од села Ашти, — они су дотукли оно што борба није учинила.