Ratnik

18. ПУК У КУМАНОВСКОЈ БИТЦИ 53

две чете у стрељачком строју, а са две чете у резерви, наступао том увалом ка Ђанковској Махали и ка Пчињи. Стрељачки стројеви нашег 4. батаљона били су већ прешли Ђанковску Махалу и подилазили Сртевици (к. 327).

У том моменту, одједанпут, као по команди, цео стрељачки строј нашег 2. батаљона поврнуо је назад. Нисам могао себи озјасним овај преокрет, и зато довикнем мајору г. Милетићу, који је стајао у мојој близини, и упозорим га на овај факт, на то ми је он одговорио: да ћутим и да гледам своја посла!

Ућутао сам и продужио сам осматрање и убрзо ми је био јасан узрок, због кога ја наш 2. батаљ. онако нагло и изненада одступио.

Одмах за нашим 2. батаљ. на Слатинској Коси око засеока Владинца, појавили су се као да су из земље никли или као да су бачени са неба, густи стрељачки стројеви нечије друге војске. Чија је то војска! Турска! Не, то није могуће! Турци су на Овчем Пољу! Али убрзо затим, ударац који нам је та војска дала, асвестио нас је, и из царства уображених претпоставки, бацио нас је у грубу, сурову и крваву стварност.

И ту су стрељачки стројеви снажно наступали напред, с времена на време прилегали, отварали убрзану пушчану ватру, и опет се кретали за другим батаљоном, чије се одступање, тога момента било претворило у формално спасавање, и које је личило на све друго, само не на уређени формирани батаљон.

још ми није био довољно јасан разлог овога и оваквог одступања, када ме је убрзана пешадиска ватра, која је долазила с леве стране, убрзо освестила и објаснила овај хаос код 2. батаљона.

Обративши пажњу на овај правац, ја сам за запрепашћењем видео, густе турске стрељачке стројеве, који су избијали из оног Безименог Потока између Слатинске Косе и Сртевице, и ширили се и лево и десно као набујала река, отварајући бочну ватру на одступајуће делове 2. батаљона, подухватили су с бока и наш 4. батаљон који је подилазио Сртевици.

Тога момента било ми је све јасно.

Истога момента и на самој Сртевици (к.327) избили су снажни и густи стрељачки стројеви и отворили су убрзану ватру на наш 4. батаљон, који се нападнут са фронта а обухваћен са десног бока турским стрељачким стројевима који су избијали из Безименог Потока, поче колебати и затим нагло поврну назад и после неколико тренутака и његово одступање било је претворено у бегство за спасавање.

Узрујан и узбуђен, довикнуо сам мајору г. Милетићу, који је за све то време стајао са двогледом у руци и осматрао бојно поље, и упозорио га на ова нова факта, а на то је он љутито ко-