RTV Teorija i praksa

U celoj ovoj vrevi jedan čovek se groteskno s vremena na vreme nadnosi nad nas, i poverljivim nam glasom saopštava ime jedne, nekad veoma poznate ličnosti sa beogradske televizije. Ja sam njegov rođak, kaže nam, poverljivo namigujući. Hteli su da ih sa stadiona presele u atomsko sklonište. udaljeno nekoliko kilometara odavde. Odbili su. U neki hotel, Odbili su. Velika večina Ijudi u logoru je bolesna. Oko 80% (od tri stotine koliko ih ima) prehlađeno je. Svim hroničnim bolesnicima bolesti su se vratile u još jačoj meri. Oni govore žustro i besno. Sve se dešava u rembrantovskoj polutami. za jednim stolom na kojem se okreću trake nagre. Slaba sijalica osvetljava ovo kazivanje puno nezadovoljstva i jeda. Osećamo, međutim, da razlozi koji se iznose često nisu übedljivi. Ne znamo šta bismo odgovorili. Obečavamo pomoč i podršku: sve čemo preneti štabu. Šta je sada najneophodnije? Cujemo sa više strana: kamp-kučice. Drvo, letve, alat. Stari Kotor im je tu, pred nosom, Hoće da naprave barake, ovde, na stadionu, do definitivnih rešenja. Obilazimo šatore. U svakom spava po dve ili više porodica. Kaljavo. Мокго. Cela situacija nas uzbuđuje. Osećamo da je tu, više od svih drugih nepravdi i pogrešaka u podeli pomoči, kriva - kiša. Stvar bi bila potpuno drugačija da nije nje. Odlazimo u štab i iznosimo odlučno celu stvar. Tim Ijudima se neizostavno mora pomoči. Oni moraju da se negde smeste. Njima se mora izači u susret U štabu, međutim, saznajemo pravu istinu, Svi ti Ijudi su iz Starog Kotora, koji če se, možda, rušiti, a možda neće. Dok ne bude doneta konačna odluka, oni ne žele da odu sa stadiona iz prostog Ijudskog straha, da im, u slučaju rušenja, ne budu dodeljene gore lokacije. To je psihološki problem. Niko neče iz centra na periferiju. I niko neče iz starog grada ako je u njemu živeo decenijama, čitav dotadašnji život. Hotel koji im je ponuđen potpuno je bezbedan - tamo ne prokišnjava kao na stadionu, ali oni su odbili. Nekoliko puta je već pokušavano preseljenje i nije uspevalo.

161