RTV Teorija i praksa

Zorica Jevremović

SPOTOVI NOSTALGIJE (VIII)

MUŠKARCI DOLAZE? Moć govora. 15. decembar 79 Emisija polučasovna, projekt u okviru serije, predmet rasprave „како prikazati poeziju”, režija izvrsna. tonski snimatelj savršen, kamera odlična. Sve u svemu. mnogo i ništa, u dnevniku televizijskog hroničara prema proteklom višemesečnom programu. Sada. kada krajem juna nove godine sređujem opaske o ovoj emisiji, razlozi za njeno dugovečno, vitalno dejstvovanje kao spota nostalgije najviše se pronalaze i tvore iz opisa psihofizičkih svojstava jednog čoveka čija su misao, emocija i strast prenošeni posredstvom čula jednog drugog čoveka, Šta se u stvari žbilo u ovoj na prvi pogled uobičajenoj, namenskoj emisiji? Naprosto: jedan muškarac je govorio poeziju jednog drugog muškarca. Tako reći - jedan glumac je recitovao stihove jednog pesnika. Rečju, Miki Manojlović darivao je muški poeziju mušku Branislava Petroviča. Kako je to uistinu bilo znaju samo oni koji su tog decembarskog povečerja izabrali da gledaju emisiju iz serije „Pesničke vedrine” makar 5 radi novinske preporuke ~da će interpretator biti ovogodišnji dobitnik Oktobarske nagrade". No, da ne bude zabune: za vreme trajanja Moći govora nisu se rapidno širila glasovna oduševljenja kao kad se bira najlepši evro-gol, niti je nekom zastao dah ko posle objave najuzbudljivije vesti godine. Sve je proteklo u duhu pomirenja sa samim sobom - i televizijskom slikom sveta. Naočigled nevažne stvari. Kao sve bitne stvari koje učestvuju u doživljaju TV fenomena. O muškosti, i kako je steći na TV ekranu (ređe - kako je se ne odrećil), ponajbolje govore starci u sobama za televizijski prijem koji večno gunđaju kako više nema onih momaka koji su ratovali u prvom svetskom i svim ostalim ratovima, nego da sve same izfrizirane mamine maze razglabaju hoćemo li preživeti i posle devalvacije dinara, ko su izdajice u Kabulu. koga sve naftaši ucenjuju i kako teroristi misle i osečaju. Naravno, starci su po ko zna koji put u pravu. Muškarci su

164

KRITIKA