RTV Teorija i praksa

retka pojava ne samo na našim televizijskim ekranima. Sasvim retka. Tu i tamo po koji sportski novinar, i sportisti u nadmetanju. razume se. A ono muških persona које se sa manje ili više staža vrzmaju po studijima i eksterijerima naše lepe domovine u svojstvu voditelja, komentatora i reportera s nešto ili ponešto šarma, s malo ili nimalo lepote u stasu, glasu i ponašanju - više deluju kao jurišni odredi „redakcije TV najavljivačice” no kao muška elita vredna pažnje. Ili, kako tu pojavu prokomentarisa jedan od urednika TV Beograd, Vasilije Popović; „Televizija je kao izmišljena za žene, a njom zasad upravljaju, velikom zabunom, muškarci. Osim nekoliko muških odeljaka, svi ostali pripadaju ženama, njihovim nedaćama i zadovoljstvima. Tek kada televizija dođe sasvim u ruke žena prestaće večna priča o njenoj krizi, o dosadnom programu, skupim emisijama, a festivali će konačno dobiti svoj puni smisao. To je skora budučnost televizije, ne znam da li primečujete?” („Ilustrovana politika”, br. 1108). O tome kakve bi nam onda emisije bile i kakva bi to televizija bila, po onome kako danas stvari stoje, nema razloga za veliki optimizam. Jednostavno: odviše se telo svodilo na puki omotač isporučioca informacije (koji poseduje frizuru, određenu dikciju i smisao za bon-ton) da bi televizija - ukoliko ostane u ovom ustrojenju mogla dati bilo šta više do čulno ispražnjenog hoda slike I zvuka. Naravno, iznimke postoje da bi potvrdile pravilo: gostovanje Petroviča, odnosno Manojloviča, u tipičnoj ovovremenskoj emisiji, s poezijom na usnama, silovito je ukinulo smisaone veze s tehnologijom putem koje se habitus pesnika Petroviča združio s čulima glumca Manojloviča. A to združivanje je bdo tako smerno a elementarno da su naši gledaoci naviknuti na zubati televizijski smešak i fol-sažetu informaciju zanemeli pod dejstvom čiste i opore muškosti. Bio je to prepad na naše majke iz solitera s Novog Beograda, na decu iz najbolje opremljenih vrtiča opštine „Stari Grad”, na mlade aktiviste pri mesnim zajednicama. Ali, ne i za rokere i njihovu generaciju koja ide u halu „Pinki” da gleda košarku „uživo”. Za sve one kojima je smešna napadna savršenost TV poslenika, za sve one momke koji svojim devojkama rukama raščešljavaju kose kad se vrate od frizera „јег liče na najavljivačice”, za sve one koji slute da je televizija ipak nešto drugo do mozaični paket-aranžman „malo sporta, malo kulture, malo nauke, malo estrade”, bio je to događaj od izvanredne važnosti. Čula se poezija stamena i jasna, po ishodištu, i nameni. O Ijubavi se „informisalo” tako da osim poziva na sopstvenu Ijubavnu igru nikome ništa bitnije nije moglo pasti na um. Sve same neke

165