RTV Teorija i praksa

b) stvaralačku vizuelizaciju muzičko-televizijskih dela (specijalno pisanih za TV medij, uz puno poznavanje i osmišljeno koriščenje medija i razumevanje suštine veze koja se između muzike i televizije, kao sredstava umetničke ekspresije, uopšte može uspostaviti); i c) stvaralačko sa učestvovanjem televizije (kao jednog od sredstava umetničkog izražavanja) u multimedijalnim, poliartistički kolektivnim ostvarenjima muzičko-scenskih dela ili događanja (performansi, hepeninzi, itd.) pri čemu bi se televizija najzad odrekla svoje pasivne uloge „svevidečeg oka” i uključila se ravnopravno u savremena umetnička istraživanja 15 . Ovde treba posebno napomenuti da se televizijskom informativnom prilazu ozbiljnoj muzici ne poriče a priori bilo kakva kreativnost u realizaciji kako bi se taj momenat hiperstazirao u slučaju kreativnog - radi se o tome da se „informativni” i „kreativni” prilaz razlikuju po kvalitetu „kreativnog”, tj. informativni i kreativni pristup se odnose kao „inteligencija” i „intuicija” (u Bergsonovom smislu reči), „informativni prilaz” ima kreativnost diskurzivne, epistemonične, dakle, teorijske pa i filosofske prirode, dok se u „kreativnom prilazu” radi o pojetici, o kreativnosti prevashodno umetničke prirode. Treba, međutim, dodati još i da ova, kao i svaka druga klasifikacija oblika TV emisija ozbiljne muzike, mora biti nedovoljno precizna zato što sama televizijska i muzičko-televizijska praksa još uvek nisu iskristalisale jasno izdvojene i precizno formirane oblike sopstvenog postojanja.

,s Momenat kad stvaraoci televizije i muzike postanu zaista svesni neumitnosti interakcije ovih „medija” i počnu promišljeno da istražuju mogućnosti njihovih međusobnih odnosa, oformiće i praksu i teoriju - dakle podlogu i znatne olakšice samom stvaranju takvih dela. Ali jedina veličina estetička naročito aksiološka, mera kao i prava razmera muzike i televizije u delu, ostače umetnička istina dela koje one zajedno stvore.

66