RTV Teorija i praksa

treće, kada god je to moguće treba nastojati da se u tom pogledu teži uzorima koji su uvek kadri da nadahnu, oplemene, osokole. Bez stvarne želje da se stalno stiču nova znanja i iskustva ne može se daleko dobaciti stvaralačkim kopljem. Pogotovo je to nemoguće u ma kojem od postojećih rodova radijskog novinarstva i umetnosti radiofonije. U BEKETOVOM SVETU Prošlo je već četvrt veka od kako su, prvo na pozorišnoj sceni a zatim na radio-talasima Zvonimir Bajsić kao reditelj i Sven Lasta u glavnoj, jedinoj ulozi, veličanstveno ostvarili Beketovu dramu u jednom činu pod naslovom Krapova poslednja traka. A 20. novembra 1990, kao premijcra Dramskog programa Radio Beograda, isti Beketov tekst, ovog puta u režiji Jadranke Anđelić, sa svestranim Pređragom Lakovićem kao Krapom - ponovo je dokazao kako svoje vrednosti, tako i zapažen glumačko-rediteljski rezultat, a i doprinos ton-majstora Aleksandra Stojkovića. Predrag Laković je, naime, skupini do sada realizovanih uloga prividno ćaknutih staraca pridodao i Beketovog Krapa, tu jedinstvenu metaforu o čovekovom ironičnom suprotstavljanju smrti i prolaznosti, i njegovom tragikomičnom obračunu sa samim sobom. Razume se, iako je nemoguće pred mikrofonom u potpunosti interpretirati osobenosti Beketovog autorskog rukopisa i njegove opise, da bi se bar približno pojmilo koliko je Predrag Laković prodro u suštinska svojstva uloge o kojoj je reč, dovoljno je samo ukazati na uvodne rečenice drame, koje glase: „Kasno veče u budućnosli. Krapov sobičak. Na sredini bine bliže rampi, mali sto sa dve fioke koje sc otvaraju prema giedalištu. Za stolom (za njegovim prcdnjim delom) iza krajeva fioka, licem prema rampi, scdi jcdan prilično mrzovoljan, umoran starac: Krap. Na njcmu pohabane i izlizane uske pantalone, isuviše kratke za njega. Izanđali crni prsluk sa čctri povcća đžcpa. Težak

72