Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

савезника, на Босну и Херцеговину, на један значајни део Јадранског приморја у Далмација и на други деоу Хрватској, и да ће се такође водити рачуна и о интересима Црне Горе на Приморју. Пошто је српски посланик показивао бојазан од стране Румуније, Греј му је одговорио, да ће интереси Србије на левој обали Дунава бити загарантовани и даих Савезници неће губити из вида.“

У наведеној депеши, као што се види, изрично се наговештавало, да би на добитке, који се у њој спомињу, Србија могла рачунати „по одлуци савезника“, што је значило да су на истом гледишту биле и Француска и Русија. Али то поверљиво и уз то још ограничено и усмено саопштење британског министра иностраних дела није код српске владе могло произвести каквог особитог одушевљења. Србија није ишла за неким „добитцима“, који би се више или мање могли скресавати, било из овог или оног узрока. још у новембру, 1914. српска влада и српска Народна Скупштина поставиле су као ратни циљ Србије ослобођење и уједињење са Србијом свих Срба, Хрвата и Словенаца, који тада живљаху у Аустро-Угарској. И сад, пошто је Лондонским Уговором била, у корист Италије, извршена једна ампутација на телу нашег народа, и кад се у корист Бугара, тражила још једна таква ампутација, српска влада је, после већ учињених великих жртава у рату и после две победе над непријатељем, држала да има права рачунати на једно позитивно обећање Савезника да ће се цео наш народ ујединити у једној државу и да неће бити подељен у више држава. Али савезници не беху више само Русија, Француска и Енглеска. И Италија беше, тада, савезник, а она се свом снагом опирала томе, да се обећа Србији њезино уједињење са Хрватима и Словенцима. И док су и Француска, и Енглеска, и Русија увиђале да је доиста дошао моменат када је Србију требало поставити у извесност што се тиче остварења њених националних жеља за случај срећног исхода велике борбе, дотле се Италија носила сасвим другим плановима, настојавајући да евентуални срећни исход рата искористи у своје империјалистичке сврхе, и баш на рачун нашег народа.

(Саопштићемо овде неколико диплатских докумената из којих ће се јасно видети ово што рекосмо.

У месецу јулу (8), 1915. г, руски амбасадор у Риму послао је у Петроград следећу депешу :