Srpski književni glasnik

94 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Кад је, по његовом одласку, могао помислити да. Шарл ништа не може чути, и да се задубио у писање, Гранде погледа испод ока своју жену:

— Гоепођо Гранде, оно о чему ми имамо да говоримо за вас су пшанска села; сад је седам и по сахата, требало би да идете у своју собу. — Лаку ноћ, кћери.

Он пољуби Евгенију, и обе жене изиђоше. "Тада настаде призор у коме је чича Гранде, више но у ма којој прилици у своме животу, употребио вештину коју беше научио у опхођењу с људима и са које су га они којима је по мало сувише гулио кожу често називали маторим лисцем. Да је сомиреки кмет осећао веће тежње, да су га срећне прилике увеле у више слојеве друштва и послале на конгресе на којима се расправљају међународна питања, и да се он ту послужио даром којим га је обдарило његово користољубље, ван сваке је сумње да би он ту славно користио Француској. Можда је исто тако вероватно, да, ван Сомира, овај човек не би ништа особито показао. Можда је се људима случај као и са извесним животињама, које се не множе више кад их пренесете из поднебља под којим су постале.

— Го...е...е...сподине п....п....пред....с....е....седниче,. ви рекос....с....сте да банкрот....с....6....етво.....

Муцање качарево, којим се он тако одавно служио, и које се евима чинило природно, као и глувоћа на коју се тужио кад је кишовито, било је у овој прилици тако заморно за оба Кришоа да су слушајући виноградара и нехотице мицали уснама, напрежући се као да су хтели довршити речи у које се он намерно заплетао. На овом је месту, може бити, потребно да објасенимо порекло муцању и глувоћи Грандеовој.

Нико у Анжују није боље чуо нити је могао чистије изговарати анжујски Француски од лукавог виноградара. Једанпут, поодавно, поред свег његовог оштроумља, њега беше преварио један Јеврејин, који је у разговору често приносио руку на уво, тобоже да боље чује и тако вешто замуцкивао тражећи речи, да је Гранде, жртва своје до-