Srpski književni glasnik

Е БГЕБИЈА ГРАНДЕ. 95 броте, сматрао за дужност, да лукавом Јеврејину добацује речи и мисли које овај као да је тражио, да сам довршује мисли реченога Јеврејина, да говори као што је требало да говори клети Јеврејин, укратко да буде Јеврејин а не Гранде. Из ове чудновате борбе изишао је Гранде закључивши погодбу, једину на коју се могао потужити у току свога трговачкога живота. Али, ако је при тој погодби изгубио новчано, добио је њоме морално, добру поуку, и касније је брао плодове те поуке. Зато је качар напослетку стао благосиљати Јеврејина, који га беше научио вештини да изведе из стрпљења. езога трговачкога противиика п да га, приморавши га да казује његову мисао, стално навлачи да губи из вида мисао своју. Но, ни једна прилика није тако као ова сад налагала Грандеу да се послужи глувоћом, замуцкивањем и неразумљивим увијањем којим је Гранде крио своје мисли. Пре свега, он није хтео узети на себе одговорност за своје мисли; затим, хтео је да остане господар своје речи и да остави у сумњи своје праве намере.

— Гое..ле....еподине од Бон ...Бон...БонФона....

За све три године, Гранде је сад други пут назвао Кришоа синовца — господином од БонФона. Председник је могао помислити да га је лукави старац изабрао за зета.

— Ви рекос....с....е....сте, да е....се базаанктротеесетва моогу у....у....у.... из.....3.....звесним с.....с.. .с.....случајевима с....е....спреееечити....

— То могу сами трговачки судови. То није ништа необично, рече господин Ш. од Бонеона, налетајући на мисао чича Грандеову или мислећи да ју је погодио, и хотећи да му је љубазно објасни. Слушајте!

— (....е....слууушам, одговори понизно Гранде са обешењачким држањем детета, које се у себи смеје своме проФесору, а чини се да га слуша се највећом пажњом.

— Кад какав знатан и уважен човек, као што је, на пример, био покојни господин ваш брат у Паризу...

— Мо....ој 6....брат, да.

— ... буде на прагу банкротства, трговачки суд, под чију он надлежност спада (слушајте добро), има права да