Srpski književni glasnik

БулУуЋНОСТ УмеТНОСТИ HM IIoE3BJE. 209

се наш разум примењује; ми се налазимо тако завијени у једној бескрајној мрежи љубави, п од саме те љубави пачињен је наш бол, јер је свака љубавна тачка срца осетљива. и болна, морално страдање је последица привезаности, она се еводп на нежност.

Ја сам роб хиљада створења које волим.

На најмање колебање које један дах произведе у њима.

Ја осећам где се мало од мене кида од сама мене. То схватање љубави налази се свуда у стиховима Сили Прилома:

Човек у душп има једну љубав

У којој трепте сви болови,

И каткада једно миловање

Мутп спокојство п изазива сузе. Нико није боље осетио оно што се зове таштина љубави, то јест немогућност задржати оно што човек воли, дати се стварно свима и имати их све за се. Љубав не може дохватити на овом свету свој предмет, нитп кад верује да га је дохватила сачувати га: тај предмет непрестано бежи у незнаноме, не остављајући другога трага до једне ране. Може бити да би човек требало, да би мање патио, да се одлучи да воли „као што се воли једна звезда, са осећањем да она припада васељени...“

Дакле, сви покрети срца, ма какви они били, постају у наше доба смишљенији и више филозофски: поезија која их изражава подноси сличан преображај. То присно прожимање осетљивости разумом јесте један од најглавнијих узрока моралног и естетичког напретка. Оно што проузрокује тај напредак јесте све већа тешкоћа по 0Oсетљивост да осети задовољство тамо где разуу није задовољен: нама је потребно да мислимо, тв да бисмо потпуно уживали. Образован човек дошао је до тога да презире и сувише проста и животињска. уживања, на пример чисто телесну љубав, незавијену и незастрту велом великог броја моралних, религиозних и филозофских идеја. Чисто пнтелектуална уживања добијају напротив све

14