Srpski književni glasnik

219 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

ликим погледима, дотле се политика. словенска, уопће, а хрватска, напосе, изродила у празну новинарску фразу, у арпстократеку парламентарну декламацију, и у удобно опозиционо „чекање бољих времена.“ Ето, у тој душевној по моралној премоћи мађарске политике над хрватском ваља тражити главни разлог, с којега су Мађари 1868 хрватским пп ерпеким Мађаронима далеко више давали, него су ови п тражили. Позната је ствар, да је Деак, па и Андраши, био спреман пристати на финанцијалну автономију Хрватске, али већина хрватских уговарача била је томе протпвна ! Мађарским државницима било је ире свећа стало до мира с Хрватском, 4a узмоту 40 свих консеквенција. исцристи своју аоодбу с Пемцима. ЊБима. је било стало п до мпра се немађарским народима у Угарској, u зато је 1868 могао настати гласовити народносни закон (чл. Х1ЛДМ.), који се данас у Угарској сматра исто тако неразумним, погрешним, шта више п издајничким кораком као и нагодба се Хрватском. Данас на име Мађари, заслепљенп. својом политичком срећом, а не видећи свога зла народнога, господарскога, културнога п моралнога, прибегавају по мало п тактици од 1848. Алп о том сад не мислимо говорити. Петпчемо само поново, да је хрватско-угарска нагодба испала релативно тако добро по Хрватску, у ирвоме реду, Зато, што ву мађарски државНАС у том видели корист мађарску.

Други разлог, одмах пза тога, била је тадашња слога Хрвата и Срба у Хрватској. Још се на име није било заиграло у Боснп и Херцеговини врзино коло, у ком се почиње вртети мозак и Хрватима и Србима; још није Анте Старчевић био постао учитељем нп младежи, а камо ли „целому хрватскому народу“; још је у Хрвата било Рачких, а у Срба Даничића; у Загребу се није емело ни појавити ербождерско жидовство као представник „чистога хрватства“, а у Београду не би били наименовали министра, који би везу са Србима у Угарској и Хрватској био прогласцо шупљом фразом; једном речју, још емо