Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕД. 233

У поезији од 1830—1848 тај се глас чуо. Као време у којем он. спонтано вибрира, он је још мало одређен, каткад заглушен, издвојен или неодлучан, али као и оно, он не изражава мање своју велику и неодољиву тенденцију, — велику, херојским гестом што га поезија позајмљује манифестацији људске мисли у њеним тешким данима, и неодољиву — општим покретом којим се. она везује за. своје доба, са осећањем, недољивом савешћу, којој нису могли одолети ни најиздвојенији ни најособенији, ни најравнодушнији. Поред Ига и Ламартина, чија еволуција ка великим идејама столећа будно и у стопу прати догађаје од 1830—48, поред Огиста Барбија,. песника „Идола“ и „Деоба пљачке“ (Га сигее), и популарног Беранжеа: — Алфред де Вињи, осамљен у својој надземаљској белој одећи и својим „серафимским халуцинацијама“, умео је кад треба „као ластавица да додирне земљу“, — Алфред де Мисе са својим аристократским презрењем гомиле није увек био. без милосрђа људскога, и Теофило Готије, равнодушни резач „Емаља и Камеја“ имао је својих болећивих човечанских тренутака. Али је поезија догађајима између двеју револуција дала више од својих најузвишенијих страна: она им је позајмила неколико својих најодлучнијих духова. Док на једној страни, поред великих и популарних песника, нема тако издвојене“ чи немарног имена које у тешким и одсудним тренутцима није епустило свој глас у урну савести, читаво једно коло талената чија песма није могла бити надахнута цвећем и љубављу у данима

„Потмулих битака и страховитих јада“,

носвећује своју поетску каријеру јавној ствари. Ту је коло борбених песника, — Пјер Дипон, Хежезип Моро, Бартелеми, Лашамбоди, Мери: имена којих се књижевна историја са својим искључивим мерилом не сећа увек довољно, а чији таленат и поетска инспирација често не уступају племенитој ствари чији су они борци и браниоци.

„да њима је следовала незнана гомила песника каткад, али најчешће стихотвораца, који су остављали пушку