Srpski književni glasnik

284 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

пи прихватали се“ пера да пепуне своју грађанску дужност п поселуже стварп која им је била драга. Поезија. је за њих била један виши позив, они су у њу уносили сву своју веру, све своје осећање. Праве, високе поезије скоро никад нема у њиховим делима, тон је декламаторески, усиљен, израз неверан, стихови често сакати, ндеја није увек јасна и схватљива, али се у овим пожутелнм MH погрпвеним прашином листовима. осећа дах искрености, узбуђења, који буди сву ову врелу и неспокојну епоху.“

Ту политичку и социјалну поезију, упоредо са савременим историјским догађајима, проучава теза г. Скерлићева. Она испитује, прибира и везује око појединих момената циклусе песама и стихова, који су пли израз широког јавног мишљења, или, подељени, расејани у најразличнијим, противним и најособенијим манифестацијама. показују чудан, библијеки хаос п узрујане стазе којим су лутали п пробијали духови п идеје ове необичне епохе. У том проучавању, она се широко задржава на историјским моментима, она испитује изворе, трага мотиве и инспирацију од крупних политичких и општих прилика, и карактера и биографије песника, — до дневних локалних догађаја, до безбројних безимених брошура и памфлета, до парламентарних дискусија, до новинарских чланака.

Теза г. Скерлићева представља један смели посао. Поред огроме грађе, неизмерне библиографије и података, он је тражио колико оштар критички дух у анализи и оцењивању, толико, доцније, један исто толико срећан систем у сређивању и излагању, од чега је у овом претрпаном раду више зависило, но што је то обично случај од поделе у једној књизи. У тези г. Скерлићевој је све то. задржавши се на неколико врло општих, карактеристичнијих места, нешто слободније подвучених у нашем прегледу, ми ниемо имали прилике да то довољно покажемо. С претпоставком да бисмо успели да на ово не-

1 3.РСкстр.'235.