Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 243

је из силне љубави према уметности не само отишао на представу него и гостовао, п у „Потурици“ играо улогу главнога јунака. На позоришној листи стојале су петина код: „Селим Надовић, Ћехаја-бег везира мостарског а доцније кајмакам“ место његовог пмена и презимена три звездице, али су зато доле нацртане п с једне и с друге стране реда по три руке се дугачким кажипретом, а између тих руку писало је: „Из љубави према позоришној уметности улогу Селима Потурице играће вечерас једна стара опробана ли по Србији, Бачкој, Банату, Срему и Славонији позната и припозната глумачка снага.“ Та белешчица од два реда привукла је сплан свет. Играње је било дивно, успех изврсан п буран аплауз публике није изостао. А било је п другог признања. Јунак тога вечера, „Љубивоје, примао је честитања и част сву ноћ, а понео је са собом од публике, као мале знаке признања његовог талента, једну муштиклу од слонове кости п једну робијашку табакеру од ораховине. Био је раздраган, једва је примио припадајући му хонорар, тек на највеће наваљивање, изговарајући се да му је најлепши хонорар пољубац кои је пред евима члановима добио после представе при предаји венца, од дивне „Бојане Мијатове кћери.“ И тако све то, узрујаност од играња, потресеност услед признања, вечера, пиће, мезелуци, евпрка и песма, — све то учини те Љубивоје заборави да је чиновник, тако да је пречуо и петлове и салебџију, п он заплива бујном реком весеља и трже се тек кад чу онога што продаје пењерлије и лепиње.

(С ужасом опази да се задоцнио, да је давно требало да је на коњу. Скочи као опарен и похита. Али није стигао на време дома. Са страхом је ушао у канцеларију и сео за посао. Није цело пре подне ни пушпо ни пио кафу, која се редовно у десет сахати сложно и севојски сркала у среској канцеларији. Већ се примицало подне, а нико ништа да рекне. Ћути Љубивоје, ћути и госп. капетан. И таман Љубивоје помисли у себи: хвала Богу! кад му госп. начелник примети за његово задоц-

16%