Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 97

Што се тиче Тартарена, оп се пије ништа измеппо: он још непрестано пма добре зубе, добро око, п ако му је педесета, још га није пздала она необична уобразиља која с телескопеком енагом приближује предмете п увећава их. Он-је оетао онај за кога је врли командант Бравида товорно ла је „прави bana“, пли, како се то у Тараскону каже, „прави зека“...

Управо два зеке! Јер у Тартарену сте као у сваком Тарасконцу имали дивљу H питому расу, које се јасно распознају међу собом: с једне стране дпвљи Зец скитница, пустолов, ломпврат; ес друге стране питоми зец, KOJI еедп код куће, топли се п чува п страшно се боји умора, промаје, и евпх несрећних случајева у опште, који могу изазвати смрт.

Познато је да му ова обазривост није сметала да се у згодној прилици покаже одважан, шта више јунак; али је допуштено упитати се шта ће он данас овде на Рпгпу (Кегтта Мопншт) у овим годинама, када је по тако скуну цену задобио право на одмор и удобан живот.

На то би могао одговорити једино подли Костекалда.

Костекалда, пушкар по занату, предетавља тип доста редак у Тараскону. Завист, ниска и пакоена завист, кота му се на лицу видела у оним његовим злобно опуштеним танким уенама и у оној жутој боји која се на махове разлпвала из његове јетре, — мрачила је његово пшроко, обријано, и правилно лице, измучено, као неуравњено, као чекићем изубијано, слично сетаринским медаљама Тиберијевим или Каракалиним. Завист је код њега била болест коју чак није ни покушавао да прикрије, и благодарећи оној славној тарасконској нарави која се непрестано прелива пи не може ништа да задржи, дешавало му се често да, говорећи о тој својој слабости, каже сам: „Немате појма како то боли...“

Наравно, Костекалдин је мучитељ Тартарен. Толика слава својина. једног јединог човека! СОвуда он, непрестано он! И лагано, потајно, као црв који се увукао у позлаћено дрво каквога кумира, ево већ двадесет година

7