Srpski književni glasnik
ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 10]
очи његов уздрхтали глас п поглед из кога су севале муње кад год би рекао шта Костекалди, посредном виновнику овог новог предузећа, чије се опасности и умор све јаче испољаваху што му извршење беше ближе. Злехуди Тартарен није себе обмањивао, и те су му се опасности чиниле тако страшне дг је сматрао за неопходно потребно да уреди своје ствари п да напише своју последњу вољу, на што се Тарасконци, жељни живота, тако тешко решавају да готово сви умиру без тестамента. Ох! замислите: дивно јунско јутро, небо без облака, високо, сјајно; врата од Тартаренове собе за рад отворена, те се кроз њих види чиста, песком посута баштица, у којој тропске биљке оцртавају своје непомичне тамне
сенке, у којој водоскок жуборп усерел веселе вике малих
Савојаца који се пграју пред вратима — а Тартарен у папучама, у широком фланелском оделу, задовољан, срећан, с лулом у зубима, чита гласно пишући:
„Ово је мој тестамент“.
Бадава, ма колико да човек има тврдо срце, и непоколебљиво, овакви су тренутци врло мучни. Па ипак, ни његова рука ни његов глас не задрхташе док је евојим суграђанима делио ева етнографска блага нагомилана у његовој кућици, брижљиво очишћена од прашине и у примерном реду очувана;
„Алпинеком клубу, баобаб (агђон етеатеа), да стоји на камину у дворници у којој се држе седнице;
Бравиди, своје карабугне, револвере, ловачке ножеве, малајеки крист, томахоке“ п друга смртоносна оруђа; |
Екскурбанијесу, све евоје луле, чибуке, наргиле, лулице за пушење хашиша п опијума;
Костекалди — јест, ни њега није заборавио! — чувене отровне стреле (оне Ha којима стајаше „Забрањено дирати),
Можда се под овим поклоном скрпвала потајна нада да ће се издајник обранити, па од тога умрети; али ни-
Ћ Јатагано
2 Убојна секпра северно-америчких Индијанаца.